Goran Curcic

Повратак у родни крај, после дугог одсуства, враћа успомене на старе дане… Ја сам му се увек враћао где год да сам одлазио… Сви моји преци одувек су овде… воз пролази добро познатом долином, стари гвоздени мост, иза неколико шљивика, и њива стићи ћу на станицу… касно стижем, мораћу кочијом да се упутим до своје куће, а тако сам се надао да ћу стићи за дана и да ћу прошетати преко поља и ливада од станице до мог дома…

Не знам ни сам као је све почело… Моја породица одувек живи овде, иако се неки праве паметни и говоре другачије… Oнa као да је настала са овом земљом…. Већ вековима узгајамо виноград… У породичним записима чувамо стару хартију на којој је мој давни предак добио похвалу за најбоље вино у римском царству… Тада нам је било забрањенo да продајемо вино иком другом сем самом римском двору… Иако је ово најстари сачуван запис о нашој породици, ја знам да ми овде боравимо много, много векова раније но што су Римљани дошли… Почетак нико не зна…

Да, живимо од вина, царства су се мењала, али сви владари, цареви, императори, кнежеви, краљеви, војводе, самозвани маршали никад нису престајали са навиком да уживају у нашем вину… вино које генерацијама производимо омогућило нам је поприличо богатство, које чланови моје породице користе на веома специфичан начин…

Свако од мојих предака имао је нарочиту страст, страст за скупљањем… Ми смо скупљачи…

Мој отац скупља портрете славних војсковођа, на имању је изградио посебан павиљон у врту.. У том павиљону налазе се јединствени потртрети на свету, он ужива да сате проводи у свом павиљону, понекад ми се чини да разовара и да издаје наређења свим тим давним заборављеним војсковођама, који га посматрају са платна затегнутих између рамова, окачених по мермерном зиду очевог павиљона….

А наш врт, прича је за себе, он је био страст неког мог сада већ заборављеног претка, који је скупљао најређе и најчудније биљке, и распоређивао их по само њему знаном правилу око нашег дома, створивши најнеобичнију шуму палми, четинара, великих зимзелених биљака, и најситних малених цветова, спојивши неспојиве биљке у једну складну целину која оплемењује километре у круг око наше породничне куће…

Мој деда, скупљао је вина, звучи чудно зашто би их скупљао, када их и сами производимо, и то најбоље……. У тунелима испод врта, он је створио најразноврснију винску колекцију са свих крајева света. Тунели који се преплићу испод имања, нису само вински подрум, они престављају праве ризнице, најразноврсних предмета… Тако је један од мојих предака скупљао сатове, њих држимо у најдубљем тунелу… стотине најразноврснијх часовника похрањено је у тунелу, како нас не би узнемиравали својим откуцајима, и бројањем часова… По ходницима тунела налазе се трофеји јединствених примерака живог света… Мој предак је скупљо трофеје, дивљачи…

У застакљеној куполи, прекривеној посебним стаклом, које спречава светлост да оштети хартију, мој предак је направио највећу колекцију поштанскх маркица, а само спрат ниже налази се колекције старих новчића,  још једна страст неког мог претка…

Тунели су препуни старих скулптура, слика, фотографија… чини ми се да је сваки мој предак за себе ископао по једну грану тунела, како би у њу сместио своју страст, цео један скупљачки живот, описан колекцијом…

Ја свој тунел нећу копати, нити продужавати, не зато што желим да прекинем стару традицију, већ због специфичности онога што ја скупљам….. Ја скупљам људе – на својим путовањима, упознајем људе, и скупљам њихове приче, а затим када додђем кући проводим сате и сате у чукундединој библиотеци, где записујем приче…

Волим чукундедину бибилиотеку, он је скупљао најстарије и најређе књиге…. Посебна страст биле су му књиге на старим заборављеним језицима, необичног и неразумног писма…. Ова просторија, у којој никад није крочила ни једна ствар технике, представља идеалано место за записивање сакупљених прича… На средини просторије налази се стари тешки писаћи сто, помало нераван, о црног тврдог дрвета… волим да баш на том столу бележим скупљене приче… Понекад својим ножем урежем име неког свог јунака… тако се на грубој површини стола могу разазнати разна имена која су  све стварне личности из мојих прича… Тако су ту АТЊА, ДРАГА, ЈЕЛЕНА, ШАРЕНА, МОРЈАНА, ЦРНООКА… и многе друге… моје приче то су препричана искуства непознатих људи и блиских пријатеља… скупљам их на сваком месту, а затим у тишини библиотеке, записујем, на харији, под светлошћу свеће….

Моје инспирације су јединствене, а моћ имагинације бесконачна, комбинацијом ова два елемента настају бесконачне приче…. настају бајке…. Понекад када се инспирација у потпуности препусти имагинацији, бајка напушта једноставне странице жуте хартије…

Рекох већ, скупљам људе, користим њихове приче, записујем…. Путујем, и упознајем се са разним причама… слушам их… у тим својим потерама за причама, залазим у најнеобичније пределе, понекад одлутам и у неки други свет….

Воз се зауставља на станици, шкрипа кочница буди ме из сањарења, напољу је сутон, прве звезде се јасно распознавају… укрцавам се на кочију, за двадесетак минута бићу у свом дому… Вечерас треба писати прикупљене приче…. насути вино у бокал, запалити свећу на старом столу, и умочити перо у мастило…. можда урезати неко ново име на старом столу, или појачати постојеће………