Посматрај је…. поново се затворила у свој бетонски ковчег, алуминијума, пластике, и чудних светлосних направа, које немају много смисла… Погледај је…. сама је… решила је да остане у свом ковчегу и да позавршава све нагомилане обавезе… Коначно је сама… Као и увек опет користи ону кутију за прављење звука коју су људи измислили за своје забаве, преношење вести, наметање ставова масама других људи… Људи су смешни, створили смо их да би уживали у сопственој природи, а они беже од ње… И она је човек, заправо женка људског соја… На свим световима нисам видео толико различитих врста, колико различитости има унутар ове људске врсте… Видим да не одвајаш поглед од ње… Лепа је за њену врсту… Али нека те то не завара, та врста има две лепоте, ону коју видиш, и ону коју отркијеш посматрањем….. Да наравно треба ти времена да би спознао ту другу, суштинску лепоту поједниних примерака људске врсте…
Не заборави да су они само наше творевине, крти, порозни, и тако краткотрајни… Добро признајем, понекад заиста и међу њима има изврсних примерака… Таквих примерака које би желео да сачуваш од пропасти… али ти знаш каква су правила…. у осталом нама је забрањено и онемогућено да ступимо у било какав контакт са њима… Знаш ли да они не могу бити свесни нашег постојања… Чувај се, млади мој пријатељу, знам неке који су због занесености за примерцима те врсте потпуно изгубили разум…. не дозволи да те они опију… проводи време у посматрању, али кад осетиш жељу да се умешаш, одмах промени свет, отпутуј, нестани… спаси свој разум…
Да, слажем се…. њихова слобода је оно што нас често занесе… наша правила су јасна, и предодређена су нам сопственим постојањем… А они готово и немају постојање, али имају слободу, да одступе од правила која су им дата…. да зато су они једини који мењају дати им свет… Видим да уживаш у њеној слободи…. Али није ли чудно скакати сам кроз те њихове ковчеге, и опонашати звук који слушаш…
Кажеш да није сама?… Кажеш да у њеној глави са њом певају и играју милиони других…. у њеној глави… али они немају способност да стварају светово…. њихова машта је краткотрајна, једноставна, ни налик нашој сложеној…
Свиђају ти се њени покрети док игра у гомили… њена игра очима са другим примерцима… не заноси се том врстом, људи умеју да опијају…
Да видим и сам, како је срећна, она је у бетонском ковчегу, али њена машта ствара најчудније локације док мисли жмури и имитира ту кутију која производи звук… Срећна је… кажеш да јој не треба нико, довољна је сама себи… можда њихова машта заиста може да створи нови свет, али нема ту способност да га и одржи, после њиховог нестајања…
Питаш ме колико дуго већ пратим овај примерак те врсте… Дуго, дуго… знам и сам, помало сам и ја опијен њима због ње… то је најопасније за нас… они су једина бића у свим световима која могу да нас униште, а да ни не знају да ми постојимo… Овај, заправо ову, посматрам поприлично дуго…. разликују се од осталих…. знам шта мислиш ево га заражени, који прво покушава да се представи као неко кога људи не занимају, а заправо се и сам заразио због једног примерка који ствара свет за себе… није тако, није, веруј ми…. оно што ја покушавам јесте да откријем њену унутрашњу лепоту. Зато је посматрам толико дуго…. шта ћу урадити кад откријем унутрашњу лепоту људи, не знам, ако је она има, сигуран сам да ћу се онда тешко заразити, и да ће ме наши послати у најдаљи свет, како је не бих видеo, али ти знаш, кад си уз неког… па макар он био и друга врста, ми можемо да осећамо шта он ради без обзира на ком свету се он и ми налазимо…
О не, та справа за прављење звука ће сад престати са радом…. НЕ НЕ НЕ, она отвара очи, постаје свесна новог дана, сан је готов ја нестајем….