Parče crne haljine

Posted: April 23, 2012 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , ,

Добила је чудан позив… Док је отишла да испуши цигару за време паузе на предавању, неко јој је оставио у свесци, позивницу са адресом за вечерашњу поклон забаву, уз напомену да обуче црну хаљину…  Док је читала позивницу сетила се да је прошлог викенда купила нову дугачку уску црну хаљину, која се уз њу припијала као њена кожа, откривајући сваку облину њеног тела… За ту хаљину знала је само њена сестра… Помислила је да се ради о обичној случајности, а затим је погледала по остатку амфитеатра и схватила да је само она добила позивницу… Још једном је погледала по амфитеатру, и тек тада спазила да је са другог краја посматра један момак којег први пут види на предавањима… Сигурна је да га никад раније није видела… Када је погледала ка њему, он јој је климнуо главом… Запамтила би га, ленонке са фото-греј стаклом и изношена кожна јакна сигурно би јој упале у очи да га је и једном раније спазила на предавањима…. Из мисли ју је прекинуо улазак професорке, и наставак занимљиве лекције прекинуте паузом…

Њену концентрисаност, и хватање бележака, прекинуо је исти онај дечко са другог краја амфитеатра… На пола предавања је устао са свог места,  полако сишао низ седишта амфитеатра, прошао испред катедре, дошао до врата, погледао ка њој, и изашао напоље… Необично је било то, што је само она приметила да је он изашао напоље… Не, не било је немогуће да га нико није приметио – мислила је… Али опет је изашао а да му професорка ништа није рекла, ма не, то је немогуће, макар није било могуће код ове професорке…

Уморна се вратила у свој стан са предавања, већ готово и заборавивши на необичног дечка из амфитеатра, почела је да вади шминку и телефон из ташне, када јој се у рукама поново нашла она позивница… Вртела ју је између прстију, смешећи се… Могла је да бира, хоће ли вечерас отићи на ту забаву, или цело вече слушати кукање њене цимерке… Није се пуно предомишљала, а и црну хаљину је имала…

Кренула је на означену адресу, одједном се нашла у лавиринту малих уских улица, потпуно супротних од блокова модерних зграда, и савременог студентског центра, није ни знала да постоји овај необични мали део града, ситних ниских кућа, са украшеним прозорима, и понеким тршчаним кровом… Коначно нашла је и кућу са адресе, ушла је унутра…

У ходнику је владала необична модра неонска светлост, као од оних штедљивих кинеских сијалица, никога није било, чула је музику на другом крају ходника… Ходник је водио у пространо двориште. Крочила је у двориште обасјано месечином, и том необично неонском светлошћу, чији извор није могла да види… При таквој необичној расвети, могла је видети само обрисе неколико људи на другом крају дворишта како стоје испод великог храста… Кренула је полако ка њима, покушавајући да разазна ликове.. Док је корачала музика је постајала све гласнија… Необично је било што су песме биле њене… Пријао јој је добро познат звук њој омиљених ствари… Као да је неко одабирао песме само за њу… Схватала је сваким кораком да је двориште све испуњеније људима, који играју уз њене омиљене акорде… И даље није могла да разазнаје ликове око себе… Светлост ју је спречавала да види јасно,  и као да је неко укључио непотребну дим машину, била је у магли… Људи су се гурали око ње, двориште је било препуно… Играла је, скакала, вриштала као никад до тада… Маса ју је носила, никога није знала, никоме није могла да препозна лик… Светло је постајало све тамније плава.

У једном скоку приметила је да се између две тужне врбе налази балкон, са кога допире та чудна светлост… Застала је за тренутак у игри, вриштању и скакању, и напрегнула очи да погледа ко је на балкону. На балкону је прво приметила силуету, а затим је јасно препознала оног дечка из амфитеатра који јој је оставио позивницу.. Стојао је сам на балкону, у руци је држао чашу неког пића.. Била је сигурна да само њу посматра, и док је гледала ка њему, приметила је да он подиже чашу са пићем и да јој наздравља, осмехнула се, и помислила да проба да се пробије до тог блакона како би се коначно упознала са незнанцем… У том тренутку маса око ње ју је понела, изгубила је равнотежу и готово пала, али се на време усправила, када је погледала поново ка балкону, он је био празан… Можда је он кренуо ка њој, биле су њене мисли, а затим се препустила музици и чекању да јој незнанац приђе.. Нико јој није прилазио, али је маса непознатих људи постајала све већа, и њено тело била је кап у таласу усковитланог мора, обавијеног најбољим звуком који је икада чула… Уживала је сама окружена стотинама који је нису ни примећивали… Није постојао бољи провод… Није схватала где је… Уживала је… Све остало је било небитно… Глас јој се губио у хору вриштања, ноге готово да нису додиривале земљу под њом… Лебдела је, опуштена… На трен би помислила на необичног младића, и надала се да ће јој коначно прићи, или се и он изгубио у овом мору….

Осећала је како је умор обузима, али је настављала, да игра, скаче, вришти док није пала исцрпљена на мокру блатњаву земљу под њом…. Зна да се пробудила кад је сунце већ било прилично високо… Лежала је сама на сред блатњавог дворишта, поред старинске чесме за воду… У дворишту ништа није показивало да је овде синоћ била забава, да је стотина људи играло у трансу…. Погледала је ка тужним врбама, у потрази за балконом са ког ју је јуче поздравио онај непознати дечко… Балкон није постојао, иза дрвећа се налазио раван зид од грубих цигала… Погледала је по себи, њена црна хаљина је била идеално чиста, али на хањини је фалило искидано парче на самом доњем рубу хаљине, не веће од људске шаке…. Није се сећала да је закачила хаљину, да газили су је и очепили пар пута, али да изгуби парче тканине то сигурно не… Уплашено је истрчала ходником на улицу… Ускоро се нашла у окружењу спратница, и њој добро познатих улица и блокова… Дошла је до свог стана, на сву срећу цимерка је већ отишла на предавања, па је неће гњавити где је провела ноћ…

Истуширала се и јела, прилегла је са намером да одспава, али јој сан није ишао на очи.. Окренула је пар бројева телефона, својих пријатеља за које је знала да овакве забаве не пропуштају, али нико није знао а ни чуо за синоћну…. Одустала је од даљег размишљања… Свакако се провела одлично, ма где да је била… Одлучила је да поподне ипак оде на досадно предавање, које иначе увек прескаче… Ушла је у амфитеатар у којој је било двадесетак најоданјих студената, видела је да нико из њеног дрштва није дошао на предавање… Упутила се ка столици у горњем ћошку просторије, помишљајући да ће тамо моћи да задрема, ако је сан коначно стигне… Док се кретала ка свом одабраном седишту, запала јој је за око кожна јакна окачена на чивилук поред врата амфитеатра, као јакна оног непознатог дечка, али њега није била данас у амфитеатру, погледала је за сваки случај по оданим студентима и уверила се да не греши, није био ту..  Пре него што је села на столицу, приметила је парче тканине…. Било је то оно парче које јој је недостајало на хаљини.. Узела га је у руке, запазила је вез црвеним концем по том црном парчету… Прочитала је извезену поруку : НАДАМ СЕ ДА СИ УЖИВАЛА У МОМ ПОКЛОНУ…. Рефлексно се окренула ка јакни на чивилуку, ње више није било тамо…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *