Покушавам, рећи ћу вам то. Почињем. Пишем.
Још увек не знам о чему.
У нека доба давна, у нека доба пре времена. У заборављеном простору који никада није постојао. Који смо сви заборавили. А тако смо веровали да њега нема. Сада знамо да је он ту. Сада знамо да нам је то време ближе но икада. Осећамо да оно долази.
Пролази
Пролази из нашег у то давно прастаро заборављено време наших сећања.
Перо капље мастило по старом дрвеном столу, чаша рујног вина одбија светлост разигране свеће. Тишина, само пуцкетање дрва у шпорету шапуће, дајући ми пролаз у то давно време.
Стари сто, изгребан, излизан. Дрво не памти колико је воска накапано и састругано са њега. Дрво не памти крв, ни мрве хлеба којих је било на тоне. Дрво не памти, оно упија. Урез ножа на прочељу сећање на бес, тугу ил можда радост. Нагорела црна места од оборених свећа, немарно угашених шибица. Мали безвољни мрави, сакривени у најдубљим пукотинам сада пишчевог стола. А некад стола за којим се јело, ручало, веселило, испраћало на онај свет, рат или у бољу будућност. Дебеле, кривудаве изрезбарене ноге стола о које је би у хладним зимским ноћима матори кер трљао своја уморна леђа, онда када би га од тешког рада припити газда пустио да се угреје у малој кухињи која је мирисала на дим и топли хлеб.
Сећања на топле летње ноћи, проведене под звездама. Када столу више није било места у кухињи. Али је био тако добро место да се под њим играју жмурке и размене први пољубци. Да се ослоњен о њега сањари о будучности, посматра месец, гледа плес падалица преко ведрог топлог неба.
Можда је тај сто пролаз за који трагам и о ком желим да вам пишем, или ме игра црвене опојне светлости у филигранској чаши опила, и још једном се просула по дрвету које упија. Просула по папиру на ком пишем и учинила да заборавим о чему сам хтео да вам говорим…