Тренутак
Запаљена стрела пресекла је мрачно небо изнад шуме. Био је то знак да хорде долазе, да су крочиле у шуму, и да ће ускоро бити под зидинама двора. Стражар са куле, чим је видео стрелу пожурио је у одаје да саопшти кнезу… Данима су чекали, овај напад… Данима већ чекају свој крај…. Стражар је знао, као и Кнез, као и сва војска на зидинама, да ову битку немогу добити… Било је лудо остати овде, било је улудо дати главу бранећи оно од чега је Цар диго руке, од чега су сви генерали одустали, тај мали замак био је безначајан за велико царство… зашто… Али не није могао, није смео, да поклони то мало земље, ту безначајну шуму хордама, које су надирале, газећи све пред собом. Овде, и само ту у тој шуми једном је био срећан, искрено, чисто, једини пут у свом животу Кнез је ту осетио срећу…. Не он није могао, он није могао изневерити тај тренутак, који се никад више није поновио… Послао је жену и децу, далеко одавде, дозволио је свима који желе да оду да то учине, али он није могао отићи одавде. Зарад једног давног осмеха, он неће дозволити да хорде газе за њега свето место… Имао је још само неколико часова… Још само неколико трнутака… до битке, када ће он и његови најоданији људи, дати свој живот, због једне успомене на младост, на срећу… На љубав…. Не… Кнез не зна да ли је то била љубав…. Трун среће… Да…. Или улудо маштање младића занесеног идеалима… Ипак он зна да хоће, да мора, да брани ту срећу, да брани онај грм иза ког је угледао њену косу како виори на ветру, у ком је чуо њен смех, онај пропланак на коме су причали, додирнули рукама… уснама… Он не би могао да живи са сазнањем да хорде газе ту траву по којима су њене ноге корачале, он мора да брани то место за њега толико свето, и ту траву у којој је била расплетена њена вилинска коса, и шум ветра који подсећа на њен смех, а капљице росе на њене мокре груди… Никад је после није видео… Тражио ју је целог живота, слао је тајне уходе широм царства, по дворовима, шумама, горама… Да нађу њу, да нађу цвет из те шуме, кроз коју мрачне чизме сада корачају… Сањао ју је толико пута, али само је први сан био стваран… Испио је чашу рујног вина, и разбио је о хладни камен свог двора, опасао свој верни мач, и истрчао пред зидине… да чека…. осетио је у том тренутку ветар, и онај мирис…. мирис је толико дуго живео у његовим мислима, осетио је мирис њен, мирис младе траве, мирис њене коже, расплетене косе, и као да је на тренутак у даху ветра могао врхом језика да осети поново укус њених усана…. Био је сигуран да мора, да жели, да ће умрети бранећи успомену на тај давни никад заборављени тренутак….