Забава за градитеље

 

–       Поштовање

–       Поштовање

–       Драго ми је да Вас видим.

–       Такође

–       Заиста је дуго прошло. Како сте?

–       Одлично. Ви?

–       Задовољан сам, увек може боље, али ипак задовољан сам. Откуд Вас на овој забави? Помислио сам да нас избегавата. Заиста, нисте били скоро на нашим забавам.

–       Радим. Обавезе. Посао. Не стижем.

–       А да, да чуо сам. Прича сте да сте постали прави мајстор. Постижете изванредне резултате.

–       Трудим се, хвала. Иако уживам у послу, заиста нема времан ни за што друго.

–       Разумем, али опет могли би чешће да долазите на наша окупљања. Ја увек успем да дођем на ове забаве. Чак сам често и организатор.

–       Честитам вам, али заиста сам посвећен послу. Надам се да се нико не љути што ме чешће не виђате.

–       Никако, никако. Разумемо вас…. Па реците ми како напредује посао. Узгој веначних планина.

–       Да, веначне планине. Дивно. Уживам, али морам да будем увек уз њих. Све морам да држим под контролом. Имам проблем са вулканизмом, уме често да буде прејак, и зато морам да будем присутан.

–       Да, чуо сам, уме гадно да оштети планине, ако измакне контроли. Помаже ли глацијација. Ако се не варам у литератури стоји да она може да спречи и одагна вулканизам.

–       Ма, не. То су глупости. Проблем је што стручњаци који пишу теорије немају ни дан праксе, никад стварно нису узгајали веначне планине, не схватају колико је то посла, детаља, не сме се ништа препустити случају. Пинепланизам увек прети.

–       Да, да. Верујем Вам. Али видим да сте ви ипак задовољни.

–       Да, наравно. Посао ме заиста испуњава. Како Ви успевате увек да стигнете на посао. Све обављате на време?

–       Одабрао сам узгој звезданих пега, ако све урадим прецизно и контролисано, узгој пега постаје цикличан, може да се контролишу периоди. Наравно изискује пуно посла на почетку, прирпема магнетних поља, подешавање структуре звезде, али зато после имам доста слободног времена. И наравно као круна свега, протуберанце су изванредне кад је интезивна сезона. Те тренутке не бих пропустио ни за какву забаву.

–       Драго ми је да и Ви уживате у послу.

–       Реците ми користите ли воду у раду.

–       Не. Заправо јесам у почетку, али је ужасно компликовано радити са њом. Прво морам да подесим одговарајућу гравитацију да ми се не би изгубила у космосу, а онда температуру, па стално контролисати циклус кружења. Нестабилна је и не прихватљива. Знате ја сам доста детаљан, и можда превише педантан, па зато не волим да радим са водом. Мој брат се усавршио за њу.

–       А, да Ваш брат. За разлику од Вас њега редовно виђам по овим забавама. Како му све полази за руком, ако се бави тако нестабилним послом као што је вода.

–       Брат ми је, али траљав је. Ја можда превише ситничарим, али он превише себи допушта. Јако је хаљкав у раду. У стању је да у сред пороцеса одлута не неко време, и кад се врати вода неконтролисано набуја или нестане, а онда мора све из почетка. Али, да зато не пропушта ни једну забаву.

–       Сигурно је и сада овде.

–       Да ту је негде, потражите га, Биће му драго да Вас види.

–       Свакако хоћу, хоћу. Знате мораћу доћи до Вас. Чуо сам да правите чаролије од планина, јако ме интересује да видим ваш рад.

–       Наравно дођите. И ја бих волео да дођем до Вас, желео бих да видим најинтезивнје протуберанце, само јако мало времена имам.

–       Овако ћемо. Кад будем имао следећи мирни период посетићу Вас, али затим Ви морате доћи код мене. А Вашег брата ћемо задуђити да поведе рачуна о Вашм раду.

–       Слажем се, само без уплитања мог брата, бојим се да би направио више штете него користи.

–       Договорено, и запамтите обећали сте да ћете ме посетити.

–       Наравно.

–       Пријатно Вам желим. Идем да потрађим вашег брата.

–       Пријатно.

ВАЛКИРА Онај кога увек чекам

(Валькирия, Тот,кого всегда я жду)

МАРИЈА СЕМЈОНОВА (Семёнова, Мария Васильевна)

 

Марија Семјонова на сјајан начин води нас у време старих словенских родова, у време прекаљених морских освајача викинга, у време ратника, у време формирања највеће државе на свету Русије. Читајући Валкиру вратићете се у прошлост, осетићете мисир зиме, мора, густих четинарских шума, осетићете дим са огњишта родова наших предака. Ауторка на сјајан и лак начин реконструише живот словенских предака, предака Русије, предака Европе. Кроз лик бунтовне Зиме, девојке која исчекујући своју велику љубав, човека свог живота, одлучује да оде из рода, и да постане ратник. Она напушта своју породицу, јер не жели да јој наметну брак, дубоко у себи верујући да ће по њу једном доћи онај кога увек чека.

Роман сјајно приказје живот ратника, описује уређење ратничких дружина, описује како се постаје ратник. Давно заборављени обичаји, веровања, богови, постају нам стварни готово опипљиви, јасни и реални. Бавећи се животном причом Зиме, аутрока је до детаља реконстуисала прошлост. На лаган и једноставан начин читајући Валкиру наћићете се у давној прошлости, постаће вам јасни обичаји али и вредности предака, привржености дружини, другу, побратиму, човеку. Посебно богатство књиге престављају оригинални термина предмета и обичаја, чиме је пред вама јединствена прилика да научите ове давно изчезле мотиве, или можда да их само пробудите јер можда су они давно заспали у нама, чекају прилику да се пробуде и покажу стварни пред нама.

 

Поред романа Валкира, у књизи се налазе и три приповетке: ХРОМИ КОВАЧ, БАЈАЧ, и  ЛАБУДОВИ ОДЛЕЋУ. Приповетке су независне целине свака за себе, али су смештене у исто време као и роман ВАЛКИРА, и на исти начин нам приближавају ово давно готово древно време и обичаје наших предака.

Роман и приповетке прожете су мотивима љубави, и привржености пријатељима, на сасвим оригиналан начин и у складу са временом у ком се одвијају радње.

 

О књизи „Потомство“ Горана Ћурчића

Можда није случајност што је аутор ове књиге рођен „орвеловске“ 1984. И он, попут Орвела, маестрално конструише једну сасвим уверљиву будућност, износећи проницљива предвиђања о политичком уређењу не само читаве планете, већ и Сунчевог система, остављајући вас задивљеним и ошамућеним након читања.

Већ прва страница вас незаустављиво увлачи, попут моћног вира сачињеног од маште и пробраних речи, у свет који је Ћурчић саткао за вас:

свет пустиња окованих ледом, свет мраза који сеже до костију и бескрајних потеза белине, ничим нарушених, који пуцају пред вашим погледом, мамећи својом суровом лепотом и ужасавајући мрачним обрисима у даљини:

„Брегови леда прекривени таласима снега испод којих се налази вечито смрзнута земља, огромно пространство, сати и дани хода по савршеној белини без цвета, без травке, без било какве друге боје, само понеки траг неке поларне звери као рана на савршеној белини огромног простора.„

 

Више нисте у својој удобној фотељи. Више нисте у двадест и првом веку. Налазите се дубоко у ауторовој визији. Посматрате постројене гардисте који, шибани немилосрдним ветром, стоје сасвим непомични, чекајући да одају почаст, наликујући „савршено једнаким леденим сталагмитима“. Задивљено упијате свеопшту белину око себе. Готово осећате хладноћу тако сурову да се чини опипљивом. Дижете поглед и зурите у блиставу куполу и сложену архитектуру тврђаве Вериге.

Затим се тај свет шири. Кроз успомене капетана Владимира, истражујете дубоки свемир; упознајете војно-политичку структуру водећих земаља будућности, тако детаљно описану да ћете се у једном тренутку запитати да ли аутор тајно поседује времеплов.

У том фасцинатном свету живи галерија ликова које је Ћурчић оживео својом маштом. Они су импресивнији чак и од напредне технологије и истраживачких мисија у свемиру. Они ће вас навести да одложите све обавезе и закачите „Не узнемиравај“ натпис на врата, док не прочитате цео роман.

Упознаћете капетана Владимира, некада неустрашивог и бриљантног каријеристу, сада опхрваног страхом да ће изгубити оно нјадрагоценије у животу, због чега се свесно одрекао свега што му је живот раније био. Писац нам га представља као очајника који „непомично лежи у кревету и немо посматра плафон… Деловао је уморно, изгубљено, без наде. На његовом лицу није постојала ниједна линија радости нити воље за животом… Руке опружене уз тело, шаке испружене и положене на бели чаршав кревета.“

Упознаћете Весну, која ће вас освојити и учинити да преиспитате шта заправо сматрате дефиницијом људског бића које има право да воли и слободно живи. Владимир једном приликом примећује, док осећања према Весни полако расту:

„Схватао сам је. Она се осећала човеком, а опет је била свесна тога да је машина, да не може да изађе ван љуштуре хардвера у ком обитава.“

Писац убедљиво приказује патњу коју такав положај изазива и поставља етичко питање које ће човечанство заиста морати да постави себи у будућности: Можемо ли сматрати нешто што је створено од људског бића, што је расло и сазревало као људско биће, које осећа и мисли и способно је да воли – можемо ли заиста сматрати такво биће нечим мањим од људског?

Упознаћете и мистериозну Нину, снажну и достојанствену, чак застрашујућу, али способну да дубоко саосећа, коју тек понекад опхрвају тајне жудње за животом ослобођеним стега апсолутне дужности.

Од њих троје, чија ћете расположења, наде, страхове и жеље спознати у потпуности, до ликова са којима ћете се сусрести само краткотрајно – сви до једног остављају дојам дубине праве људске личности, у чији сте живот завирили отварањем ове књиге. И нећете моћи да је склопите док не прочитате како се њихове судбине расплићу.

Бићете сведок величанствене љубавне приче, јединствене и збуњујуће, надреалне и забрањене, никада раније испричане. А кроз ту причу провејава пишчева мисао која се јасно оцртава и заокружује дело – борите се се за своју љубав, борите се без предаха, чак и када делује да је читав свемир против вас; чак и када се чини да оно што осећате нема смисла.

Борите се за љубав и за круну сваке љубави – потомство.

Мина Танасковић, писац

Uskoro!!! “ПОТОМСТВО”

Posted: September 26, 2012 in Potomstvo
Tags:

НАЈАВА КЊИГЕ ПОТОМСТВО

 

Да ли ће потомство људске врсте престављати симбиозу машина и људи? Може ли се смрт победити коришћењем нових технологија? Колико је софтер настао на основу генетског материјала давно умрле девојчице заправо стварна особа, прихватљива од остатка човечанства? Аутор отвара ова питања кроз љубавну исповест капетана Владимира, који је жртвовао све како би стекао потомство са својом платонском драгом.

Паралелно са овом фантастичном љубавном причом, аутор открива могући гео-политички однос снага у Сунчевом систему будућности.

Probuđeni

Posted: September 18, 2012 in Price - Stories
Tags: , , , , ,

ПРОБУЂЕНИ

 

Осећај спознаје познатог, осећај будности, колико је само пута прошао кроз све ово. Свест полако почиње да се буди из сна. Свест се јавља из мрака нава, из ништавила сна. Опет се буди, опет може да бира своју јав, свој живот, своју судбину. Постаје свестан сво тела, у својим тек пробуђеним мислима он може да га обликује, дозвољено му је да бира шта ће бити. Дозвољено му је да бира број удова, њихову снагу, број чула, њихову оштрину, да бира пол, карактер, нарав, има највећу моћ избора од и једног бића икада. Помишља на звуке, на безброј тонова којих је био свестан у претходним животима-јавама, на хиљаде гласова, стотине раговора различитих језика, помишља на звуке звери у хладним ноћима, на јутарњи цвркут птица. Сећа се како је једном опијен тим цвркутом одабрао да и сам буде птица, обликова је своје тело попут прелепе рајске птице, разнобојног перја, са гласом славуја, било му је забавно када је почео да пева птичији пој, али већ после неколико дана то свакодневно понављање истих звукова му је досадило, зажелео је да пева дргачије, више није мога да бира. Када једном одабере више нема право на промене све до следећег бирања. Сигуран је више неће направит исту грешку, неће поново бити птица, иако било је прелепо летети, посматрати облаке се њихове горње стране, бити изнад њихове белине, изнад планима, река, шума, изнад људи. Бити толико близу Сунцу. Једном је полетео сувише високо, учинило му се да ће дохватити звезде, али онда га је ухвато стравичан ветар, носи га је, баца са једне стране на другу,  претећи да ће га сваког тренутка бацити на оштро стење, литице, хриди. Његово прелепо шарено тело постало је најобичније перо ношено ветром. Не, сад зна, сигуран је овај пут неће бити птица.

Сетио се ветра, сетио се како је једним био опчињен снагом великих урагана, огромних ковитлаца који чисте све пред собом, водених стубова који се подижу над морем попут неке нестварне пијавице, подижући и носећи рибе. Бити риба то га је једном фасцинирало, пловити најдубљим морима, открити нестварне пределе подводног света, и био је риба, али му је и то ускоро дојадило, недостајало ми је Сунце, Месец. Звезде, посматрао их је из воде као лоше, мутне фотографије нечега њему толико драгог, а толико далеког. Далеко њему заробљеном испод површине великог мора, океана. Не, неће бити риба, то застрашујуће искуство удаљености од звезда не би мoгао поново да преживи. Некако је више волео да удише ваздух од воде.

Чини му се да је највише пут био човек. Бити човек увек је дргачије, не постоје двоје истих људи, сви су различити. Једном је одабрао да буде вук, следећи пут лисица, и чинило му се та је то тако слично, али када одабер да буде човек и измени само мали детаљ карактера или боју очију, сваки пут буде веома веома различито. Зато је највише бирао људски облик, Сваки пут је мења, учио је на сапстевеним грешкама, покушавао је да створи што бољег човека, у чијем телу ће се што лепше осећати, у чијем ће животу уживат. Да људи су за њега били највећи изазов. Могао је да бира хоће ли бити човек или жена, та два тако различита створа, која не могу једно без другог, иако што их више посматра, и проводи време у људском телу, он постаје свестан њихове огромне разлике. Постајао је све више свесни ралике између њихових тела, њихове снаге, интелигенције, начина размишљања. Та за њега сваки пут све већа разлика имала је једини смисо у тренцима њиховг сједињавања, у тренуцима када су стварали нов живот.

Колико пута је само би војсковођа, а затим и војних. Колико је дргих људи убио у безсмисленим ратовима. Ратовима насталим јер се брани начији став, брани се нечија реч, реч која ће чим се једном искористи нестати, реч који ће нестати чим се употрбе. И сам је био мајстор реч, користо је њихову магичну моћ над великим масама, контролисао је људе вештином говора, необична моћ. А онда је покуша да ухват и складишти све те искошићене речи, и схвато да су оне безвредне трунке стварости које не потоје, толико моћне и опасне да је боље што мање да их користити. Зато је ћутао, допадало му се да ћути и немо посматра људе око себе.

Колико је пута стварао новог човека док је водио љубав у хиљадама својих живота. Осетио је страх родитељства, жељу да штити своје потомство. Осетио је жељу за жртвом. Био је владар који је желео добро својим поданицима, али то добро значило је нечију патњу. Био је радник, био је кмет, био је роб, радио је за себе, за своју заједеницу за свог власника, господара. Био је господар, робовласник који је умео да се преда сопственим задовољствима, али опет неко је патио док је он уживао.

Када је преживео хиљаде и хиљаде људских живота, почео је тек да надзире смисао човечијег живота, и није му се допало оно што се откривало пред њим. Онда је бирао живот неке животиње, неке звери, или обичног пољског миша, али га то није смиривало, ти животи су тако једнолични, исти, недостајала му је динамика, неизвесност људског постојања, и опет би бирао да буде човек.

Сада док се буди, док има право да бира схватио је да је уморан, није могао поново бити зец, нити мрав сувише је једноставно, а да буде опет човек, није ни то желео, једноставно био је уморан људских сукоба, мислим, планова, свега… А онда се сетио, одабраће овај пут нешто друго, нешто што до сада није бирао, одабраће да спава, па ако се опет пробуди, тад ће размислити шта ће бити, тада ће бирати или ће једноставно наставити да сни.

Susret sa Ramom

Posted: September 6, 2012 in Knjiga iz mog ugla
Tags: , , ,

СУСРЕТ СА РАМОМ

(Rendezvous with Rama)

АРТУР КЛАРК (Arthur C. Clarke)

Рама је огроман ванземаљски брод који се изненада појављује у Сунчевом систему. У почетку научници не обраћају пажњу на ову аномалију, убеђени да се ради о комети, која на срећу на свом путу не угрожава безбедност Земље нити и једне планете у Сунчевом систему насељене људима. Ипак примећују да Рама није могла да настане природним путем, већ да се ради о вештачкој творевини неке изузетно напредне и старе, далеке космичке цивилизације. Човечанство шаље мисију на овај необични свет, како би установили шта је то Рама.

Рама је огроман цилиндер, који се брзо окреће и јури кроз свемир.

Роман једноставног заплета али врхунске научне фантастике, у којем су сви детаљи разрађени на једноставан начин до појединости. Аутор унутар Раминог цилиндра ствара засебни свет који има сопстевну климу, сопстевене природне законе, али и сопствене становнике. На веома једноставан и крајње разумљив начин аутор је разрадио фентастичан свет Раме, престављајући га изузетно реално и стварно. Феноменална идеја великог писца научне фантастике буде машту и размишљање, и не дозвољава да се књига испусти из руку све док се не прочита у целости.

СЛОБОДНЕ ЗЕМЉЕ

Катарина Скокин

Слободне земље представљају књигу домаће епске фантастике. Млада ауторка прати причу необичне девојке, која изненада доживљава потпуну промену у живoту. У тренутку њен целокупан живот се мења из корена. Трговци робљем нападају њено село, а њу одводе у робље. Током свог пута до пијаце робова између ње и вође разбојника развија се необичан однос привржености и мржње, она му спашава живот притом сама постаје свесна својих натприродних способности.

Овај роман епске фантастике припада такозваним романима “ниске магије”, готово да је ближи историској фантастици, иако се не ослања на историске чињенице, већ готово у потпуности на фикцију аутора. Иако главна јуњакиња открива своје натприродне способности, оне ретко прелазе реалне односе. Роман преставља авантуру, на коме главна јуњакиња пролази кроз бројне догодовштине, успут сусреће разноразне људе, који су на различите начине настројени ка њој.

Ауторка романа кроз своје ликове отвара питање предодређености судбине, која ликове романа сустиже без обзира на њихова делања.

Nasleđe

Posted: August 3, 2012 in Crtice - Thoughts
Tags: , ,

Sve je to u krvi…

Trenutak

Posted: August 3, 2012 in Price - Stories
Tags: , ,

Тренутак

 

Запаљена стрела пресекла је мрачно небо изнад шуме. Био је то знак да хорде долазе, да су крочиле у шуму, и да ће ускоро бити под зидинама двора. Стражар са куле, чим је видео стрелу пожурио је у одаје да саопшти кнезу… Данима су чекали, овај напад… Данима већ чекају свој крај…. Стражар је знао, као и Кнез, као и сва војска на зидинама, да ову битку немогу добити… Било је лудо остати овде, било је улудо дати главу бранећи оно од чега је Цар диго руке, од чега су сви генерали одустали, тај мали замак био је безначајан за велико царство… зашто…  Али не није могао, није смео, да поклони то мало земље, ту безначајну шуму хордама, које су надирале, газећи све пред собом. Овде, и само ту у тој шуми једном је био срећан, искрено, чисто, једини пут у свом животу Кнез је ту осетио срећу…. Не он није могао, он није могао изневерити тај тренутак, који се никад више није поновио… Послао је жену и децу, далеко одавде, дозволио је свима који желе да оду да то учине, али он није могао отићи одавде. Зарад једног давног осмеха, он неће дозволити да хорде газе за њега свето место… Имао је још само неколико часова… Још само неколико трнутака… до битке, када ће он и његови најоданији људи, дати свој живот, због једне успомене на младост, на срећу… На љубав…. Не… Кнез не зна да ли је то била љубав…. Трун среће… Да…. Или улудо маштање младића занесеног идеалима… Ипак он зна да хоће, да мора, да  брани ту срећу, да брани онај грм иза ког је угледао њену косу како виори на ветру, у ком је чуо њен смех, онај пропланак на коме су причали, додирнули рукама… уснама… Он не би могао да живи са сазнањем да хорде газе ту траву по којима су њене ноге корачале, он мора да брани то место за њега толико свето, и ту траву у којој је била расплетена њена вилинска коса, и шум ветра који подсећа на њен смех, а капљице росе на њене мокре груди… Никад је после није видео… Тражио ју је целог живота, слао је тајне уходе широм царства, по дворовима, шумама, горама… Да нађу њу, да нађу цвет из те шуме, кроз коју мрачне чизме сада корачају… Сањао ју је толико пута, али само је први сан био стваран…  Испио је чашу рујног вина, и разбио је о хладни камен свог двора, опасао свој верни мач, и истрчао пред зидине… да чека…. осетио је у том тренутку ветар, и онај мирис…. мирис је толико дуго живео у његовим мислима, осетио је мирис њен, мирис младе траве, мирис њене коже, расплетене косе, и као да је на тренутак у даху ветра могао врхом језика да осети поново укус њених усана…. Био је сигуран да мора, да жели, да ће умрети бранећи успомену на тај давни никад заборављени тренутак….

НАЈСТАРИЈИ ЗАПИС У ГАЛАКСИЈИ

Капетан Татјана, проверавала је последњи пут упуства дата броду. Њена посада већ је неколико дана била у стању сна. Она је волела ове тренутке самоће на свом броду. Увек би остајала будна неколико дана дуже но што је било неопходно. Шетала је бродом, залазила у свако одељење, проводила би сате у читању књига или би једноставно седела покреј неког прозора слушала би музику и уживала у погледу, уживала би у бесконачност свемира. Уживала је у спознаји да је она сада једино свесно биће хиљадама, милионима километара у близини. За својих тридесет и две године имала је преко педесет летова у свемир. Ипак решила је да јој ово буде последње. Ова мисија ће трајати још око четири месеца, мислила је. Када се врати на Земљу затражиће одмор од две године, провешће га са својим вереником, коначно време јој је и да има децу, а некон одмора посветиће се предавањима и породици. Још пре четири године када је постала капетан овог брода понудили су јој место професора планетарне палеологије, на акедемији јужног адмиралитета. Иза себе је имала позамашну научну каријеру изучавалаца фосилних остатака на ванземлаљским објектима.

Ова мисија јој је била занимљива, и ако не рачуна свој студентски боравак на леденом свету Европе, ово ће јој бити и најдужа мисија у каријери. Прави начин да се коначно опрости од летова у планетарни свемир, и да се смири на Земљи. Након што је обавила обавезно хигијенско туширање, разни дезинфекциони раствори и наизменично хладна и топла вода запљускивали су њено тело читавих петнајест минута, сместила се гола у своју ћелију, руке је положила у добро јој знани тачно одређени положај, и већ следећњг тренутка осетила је благе убоде сићучних иглица у своје вене дуж нагог тела. Преко ових иглица брод ће одржавати њен живот у наредних месец и по дана лета, храниће је и контролисати њене основне функције. Док се светло у ћелији постепено смањују, звук лагане летње кише почиње да испуњава простор око ње. Помишља колико ли ће проћи док поново не доживи праву кишу. На планетоиду ка ком се упутила нема кише, тамо влада стеновита пустиња. Помишља како има извесне ироније у овом успављујућем звуку кише док се приближава узаврелом пустинском свету.

Док полако тоне у сан присећа се разлога зашто иде на овај пустињски свет. Ради се о планетоиду названом Банат, на самој ивици гравитацијоног утицаја Сунца, готов иза Којперовог појаса, која поприлично одступа од равни еклиптике. Сасвим случајно је откривен, као гола стенска маса, са ретком атмосвером, као такав није привукао никакву пажњу на себе, све док једна мисија дубоког свемира није пролазила поред њега и скенирала га. Не њему су том приликом откривене макро формације за које се сматра да нису могле настати ерозијама, нити било каквим природним процесима. Зато је царство одлучило да посаље ову мисију директно тамо, како би се утврдило да ли се ради о некаквим вештачким творевинама, ако је тако, онда би то били најближи икад пронађени трагови цивилизације у свемиру.

Из корпорације су повремено цуреле информације да су њени научници наилазили на интелигнетне трагове по планетима дубоког свемира, али сви они су били много много далеко од Сунчевог система. Зато је за Татјану ово био велики изазов, али и признање да је баш њој поверена оваква мисија.

Буђење је за доктора медицине и хемије Бојана увек престављало проблем. У његовој ћелији прво би почело да се јавља светло, полако неколико сати би се интезитет светла повећавао, а са њим и звуци фарме, звуци домаћих животиња. Био је то програм буђења ћелије који је сам Бојан одоабрао. Искрено првих неколико тренутака свести он би уживао, у спознаји да је жив, а онда би нагрнула сећања и по ко зна који пут пожелео би да искочи из своје коже. Налазио се далеко од своје куће, или оног што је сматрао да је његова кућа. Пре поласка покренуо је бракоразводну парницу са другом женом, открио је да му није верна, није се свађао нити је правио било какав проблем због тога, у осталом није ни он био највернији, али опет није могао да живи у лажи. Знао је да док је он на истраживачким путовањима његова драга има замену за њега. Да, и он је њу варао али то никад није била веза која траје како је сазнао већ четири године, већ успутне необавезне акције тек колико да се прекрати време измећу конгреса, или на дугим научним путовањима. Оно што му је најтеже падало су деца, имао је двоје са садашњом женом, а знао је како су његове две ћерке из првог брака тешко поднеле његов први растанак. Није желео да ико пати због његових грешака, али ни да трпи смејање читавог града… Ипак је имао поноса…

Ипак Бојан се радовао, и те како се радовао, бити у овом броду значило је више но бити признат као стрчњак, као хемичар, и као једини доктор на броду. Искористиће ову мисију да се одмори од свега, да се позабави науци. Осталих четворо чланова посаде су му добро познати, више пута је имао прилике да сарађује са њима. Заиста се обрадовао када је чуо да је адмиралитет баш њих одабрао.

Сада док успоравају и приближавају се планетоиду, он ће полако детаљно још једном пручити све извештаје о овој стеновитој пустињи. Припремиће спектромере, и проверити квалитет контролних узорака. А кад се буду довољно приближили планетоиду, почеће да ради, сконцетрисаће се на посао и неће мислити на проблеме који су километрима далеко.

Извештаји су говорили о великим макро формацијама на тлу планетоида који подсећају на обрисе насеља, са извесним траговима постојања планске експлатације земљишта. Међутим изгледа да је на површини планетоида дошло до нагло повећавања температуре, као да је цео планетоид био захвађен огромним пламеном. Све формације делују истопљено. Стенска маса подсећа на истопљен па стврднут восак. Бојанов задатак биће да утврди шта је могло да изазове такво повећаље температуре на читавој површини, и да утврди старост формација. Већ је и сам имао неких теорија, али о томе још ником није говорио. Ипак највише га је интересовала могућност постојања пећина, које су се јасно показивале у претходним извештајима. Када би са сондом могао да уђе у неку од тих затворених пећина, можда би успео да открије заробљени састав некадашње атмосвере.

Влад је за командама брода, за својим омиљеним местом у читавој галаксији. Пуних седам година радио је као пробни пилот на најновијим летелицама, а онда се десила хаварија у којој је настрадо његов колега, а он је био тешко поврђен. Три месеца провео је у регенерационим кадама, како би му се обновила кожа која је изгорела током несреће. Грешка је била на изолацији неких од каблова на пробном авиону. Авион није ни узлетео а у кабини је букнуо пожар, оба пилота, Влад и његов колега Оливер истог тренутка нашли су се у пламену. Спасилачке екипе су брзо одреаговале, али за Оливера је ипак било касно. Након опоравка Владу је команда понудила прекоманду, и он је прихватио да буде пилот на истраживачким летовима, што је у поређену са његовим претходним послом била много мирнија варијанта.

Улазио је у орбиту планетоида, успораво је летелицу, седам дана кружиће и детаљно скенирати површину планете. У међувремену пронаћи ће најповољније место за слетање, погодно за узлетање, али и корисно за истраживања. Већ је разговарао са Татјаном и Бојаном о неколико најбољих локација за приземљење. Могао је да подеси летелицу и она би сама одрадила слетање, али није то желео, уживао је да сам мануално управља бродом, донекле га је то подсећало на старе дане када је био пробни пилот. Сада већ четири година превози разноразне научне мисије углавном унутар Сунчевог систеа. Ипак остаће му једна неостварена жеља. Желео би више од свега да управља огромним караванским теретним бродом корпорације. Наравно како је он поданик царства, а не члан корпорације, ова жеља му се никада неће остварити. Ипак нада се да ће имати прилику да бар једном крочи у командну салу огромних међузвезданих транспортера, које корпорација користи за своје караванске летове.

Са Татајаном је већ имао прилике да сарађује, и она га је равноправно сматрала чланом истраживачког тима, иако је он првенствено био пилот и инжињер задужен за поузданост брода и лета.

Брод је успоравао, а дани до слетања су се смањивали. На једном сектору планетоида налазила се велика висораван, спржене истопљене стене, на источном ободу висорави налазила се велика стенска громада, за коју су захваљујући дубинском скенирања тла утврдили да је шупља. Било је то идеално место да се приземљи брод.

Од када круже око планетоида за Небојшу планетарног геоморфолога није било ни трунке одмора. Сво време је проводио упоређујући слике које је брод израђивао мапирајући поврпину овог небеског тела. Затим је на тим фотографијама, графицима, проналазо аномалије. Упоређивао их је са базама свих до тада скенираних небеских објеката. Користио је научне базе царства и конфедерације. У почетку му је све деловало нормално, макро облици су имали нормалну тектонику, били су приметни трусни предели на којима су макро форме биле израженије млађе, али ништа није било необично. А онда како су сати одмицали, а камере и скенери брода прилазили све ближе површини, Небојша је откривао све више аномалија. Сама површина је деловала савршено хомогено, као да је их једног дела, са променам у облику због изражених унутрашњих сила. Није било већих облика кратера, нити интезивнијих трагова удара неког другог небеског тела. Али управо та хомогеност говорила је да нешто није у реду. Дубинским скенирањем утврдили су да хомогеност површине не прелази четири метра у дубину, а да се испод тог несвакидашњег покрова налазе формације које нису могле настати природним силама које владају на планетоиду. Планетоид је имао атмосверу, ни близу атмосвери на Земљи, али ипак ју је имао, иако је био сув. Скенирање је показало да је атмосвера у шупљинама заробљеним испод стенског покрова много много гушћа.

Дан спуштања летелице на површину се приближавао, а Небојша је откривао све више аномалија у облику који су говорили да форме рељефа нису настале природним путом. Очигледно је да је неко плански обликовао рељеф ове планете. Иако се стенски покров пружао преко целе површине, он није скривао зарављене облике испресецане удубљењима попут канала, који највише одговарају уређеним ораницама. Степенасте форме на планинама нису могле настати природним путем, већ намерним прављењем уравњења, нека врста висећих вртова.

Висораван коју су одредили за место слетања престваљала је управо један такав висећи врт, зараван на западном ободу плание. У сатима пре слетања стеновита форма на источном ободу заравни све га је више подсећала на обрисе неког насеља.

Када буду слетели имаће још више посла. Превише је аномалија, а он је фотограф мисије, треба да направи што више детаљних фотографија. Када буду слетели до изражаја ће доћи микро форме, њих мора да протумачи. Донесена је одлука да се пробије стеновити покров и уђе у једну од шупљина испод њега. Прво ће ући микро сонда за узорке гасова, затим ће послати сонде са камерама, а потом ће повећати обим отвора и цела посада планира да уђе у шупљину. Научна команда на Земљи сложила се са њиховим планом.

Хелена је била одушевљена када је крочила у унутрашњост пећине. Припремајући се за улазак сатима је посматрала снимке које је сонда са камером урадила унутар отвора. Као искусни археолог јасно је примећивала обрисе различитих примитивних алата, предмета, грађевина. Простор је био подељен преградним зидинама од отопљних стена, идентичних покрову који је на читавој планиети, али измећу преградних зидова могло се кретати. Коначно пронашли су највећу дворану.  Дворана је била најочуванија, са највише предмета. Јасно је препознала остатке спољених столова, као и један цео камени сто. Просторија је личила на велику гостионицу, копајући по соптвеном знању археолога Хелена је предпостављала да се ради о заједничком објекту некадашњег насеља, попут заједничке трпезарије читавог племена. Није могла да скрије радост и одушевљење док је подизала делове полустопљених артефаката, предмете некадашњих становника овог сада спаљеног стеновитог света. Ископине ван пећине потврдиле су њихову предпоставку да је зараван заправо висећи врт, на ком су гајене и одржавне биљне културе.

Хелена и Небојша провели су сате документујући велики проналазак. Цела посада је била одушевљена открићем. Научни центар на Земљи пратио је сваки њихов покрет, не скривајући радост. Царство је открило трагове друге цивилизације у самом Сунчевом систему.

Брод је био пун предмета, које ће допремити на земљу. Хелена, али и остали чланови посаде нису знали шта је значајније и вредније да се донесе у истраживачке центре Земље. А онда четири дана пре планираног узлетања и повратка на Земљу, десило се највеће чудо.

Док је Хелена документовала артефакте допремљене на брод, Татјана, Влад и Небојша су пошли да последњи пут обиђу пећину и провере дал није нешто од опреме остало у њој. Били су више него задовољни својим радом, и мала предах шетња без обавеза им је пријала. Док су корачали равним подом велике дворане пећине, Татјана је бирала најбоље место за заједничку фотографију. Приметила је пукотину на зиду пећинске дворане идеалне величине да се у њу смести фото апарат. Када је пришла пукотини видела је да се испод окрњеног стенског покрова налази угланчана површ, додирнула је начет стенски покров а он је почео да се круни откивајући плочу испод себе. Из чисте радозналоти наставила је да скида стенски покров, а онда је приметила извесне облике усечене у равној плочи која се поваљала испод здробљених стена. Влад и Небојша су јој пришли и запрепашћено посматрали први запис пронађен у Сунчевом систему ван земље. Било је јасно да су савршени облици урезани на стену, и да престављају симболе. Цео запис састојао се из две колоне са десне стране налазио се низ од по дест до двадесет знакова, а са леве кратки низ до пет знакова, исписаних у неколико редова једно испод другог. Знакови са леве стране били су различити од знакова са десне стране, и било их је више истог облика, док су знаци са десне стране били углавном сви међусобно различити.

Нуна је дежурала у центру на Земљи. Остала је сама у комуникационом центру. Мисија је била при крају, чекао се тренутак повратка. Рачунари су пратили виталне податке чланова мисије, ако било шта крене по злу рачунари ће сигнализирати. Знала је да је посада сада усресређена на повратак кући, и да је свакодневна комуникација сведена на минимум како би се процес повратка убрзао. У полу дремљивом стању Нуна је скувала себи чај. Пре два дана је купила нове ципеле, још увек су је ужасно жуљале, изула се, подигла је ноге на командну таблу, дремљиво се завалила у столицу, и полако уживала у укусу араоматизованог црног чаја. Предпостављала је да ће је чај држати будном. И заиста док је год задржавала топле корке гутљаје у устима поспанот је нестајала, али чим би их прогутала, поново би се успавала. Заклапала је очи полако, проматрајући велики часовник изнак командне табле, и рачунајући колико јој је још сати остало до завршетка смене. Била је сама на спрату. Размишљала је о свом послу, оператер у комуникационом центру научне флоте јужног адмиралитета. Она је заврила  војну академију, била је официр везе, док се школовала није планирала да ће радити у научном центру. Иако посао није био превише изазован, није се жалила. Једина непријатност су била ова досадна дежурства када се ништа није дешавало, а спавање на послу јој је био најстрожије забрањено.

Благо зујање клима апарата прекинуо је захтев за комуникацију од највећег приоритета. Брзо је спустила ноге у ципеле, а чај одложила на сто иза ње. Преузела је комуникацију. На екрану се појаво лик капетана Татјане, захтевала је да хитно разговара са шефом мисије на земљи, не желећи да икоме другоме сем њему прича о свом открићу.

Пјер је био у дубоком сну када је на његовом личном комуникатору стигао Нунин позив из центра. Мрзовољан због прекинутог сна прихватио је позив још увек лежећи на кревету. Нуна му је рекла да што пре дође у центар јер има позив од Татјане, и да Татјана инсистира да разговарају у центру, а да јој се не обраћа преко комуникатора из стана, јер се ради о веома важној информацији. Ово га је уплашила, Пјер је добро познавао Татјану и одлично је знао да се она са оваквим стварима неби шалила. Био је одговоран за животе пет људи на удаљеном планетоиду, и за прескупу опрему царства. У тренутку се разбудио, умио, обукао, и истрачао из стана.

–       Пјер молим Вас да укључите највећи степен сигурности током нашег разговора. Нуна Вас бих замолила да напустите просторију, и искључите све системе присмотре разговора. – био је то захтев којим је започео Татјанин и Пјеров разговор, у ком му је Татјана саопштила и показала шта је пронашла у великој дворани планетоида.

Након њиховог разговора боравак мисије на планетоиду је продужен до даљњег. А након састанка научне команде адмиралитета, одлучно је да се мисија продужи до крајњих граница опстанка живота на броду. Да се покуша пронаћи још ових плоча са записом, и да се пронађена плоча допреми на земљу. У међувремену адмиралитет ће припремити две велике мисије које ће у најскоријем времену кренути ка планетоиду, праћене одговарајућим безбедносним снагама.

По допремању атрефакта на Земљу, најумни тим научника царства кренуо је у анализу пронађеног записа. Дани су пролазили, ускоро и месеци али одоговарајућег решења за запис није било. Са сигурношћу су једино могли да тврде да лева колона записа прествља некакву бројчану скалу, низ бројева. Десна колона је престављала мистерију. Јасно је било да се не ради о којекаквој шкработини, и да је запис смислен, и очигледно веома битан кад се налазио издигнут на зиду велике заједничке дворане.

Коначно на здруженом састанку научних команди сва три адмиралитета, предложен је захтев упућен царском савету, да се откиће обзнани, и да се у анализи поред научника царства позову и научници Конфедерације, Султаната и Корпорације, као и неки независни научни центри.

На царском савету којем је председавала будућа царица, захтев је одобрен. Ускоро су научничи целе планете здружено анализирали вероватно најстарији запис наћен у читавој галаксији.

Корпорација је признала да су на својим далеким мисијама наилазили на различите археолошке артефакте, трагове култура на пустим световима, али до сада нису наишли нинакакав запис или било што што би указивало на могућу забележену поруку.

Прошло је више од годину и по дана од открића записа али резултата није било. Председник конфедерације је сваког пролећа организовао велику хајку на вукове у својим северним шумама, том приликом у лов би били позвани сви владари планете, и личности од утицаја. Случајно је током једних од вечера додирнута тема пронађеног записа, и владари су се договорили да се запис умножи и да свим школама на читавој планети, да деца покушају да га одгонетну, када већ врхунски научници не успевају.

*                       *                           *

Миливоје није волео школу, није волео никакве обавезе. Отац му је држао кафану уз транспорну магистралу царства, волео је да проводи време у њој. У том ћумезу на ком се срећу скитнице, туристи, богати пословни људи… Волео је да слуша којекаве приче уморних камионџија,  да завирује у свлaчионице певачица, и да кришом пије хладно пиви из тек отворених буради. Мрзео је што сваки дан мора да прелази десетак километара до школе и назад, мрзео је обавезе, домаће задатке. Чим би га мајка ословила са Мили знао је да мора да пише, рачуна или чита нешто за школу, а шта ће му школа, имао је он своју… па добро очеву кафану. Знао је одлично да услужи муштерије, помагао је конобарима, намештао је столице, понекад би чак узео метлу и сам почистио читаву кафану. Али када им је наставница поделила нови задатак,  да сви покушају на било који начин да дешифрују тајанствени запис, Мили је знао шта на њему пише. Сваког дана је гледао такву готово исту таблу код оца у кафани. Мили је одмах схватио да на табли пише:

30с* Светло пиво

35с Светло мутно пиво

40с Тамно пиво

40с Тамно мутно пиво

50с Црвено пиво

70с Првокласно светло пиво

75с Првокласно тамно пиво

30с Слатко пиво

 _______________________________________________

*с – сребра