KOVAČ, KRČMAR, KUDRAVA
Koraci teški, umorni. Blato koje se lepi za obuću, otežava korake već umornog sveštenika. Leđa pogrbljena od dugog hoda, odora koja se vuče iza umornih koraka, uprljana blatnjavim kapljicama. Srebrni mesec obasjava drevni kolski put koji krivuda između šumaraka i brda. U glavi sveštenika je jedna misao, pronaći kovača, i zato u ovoj pustoj noći korača ka groblju. Svaki put kada bi mu se oči zatvorile i san počinjao da ovladava njegovim telom, začula bi se sova zloslutnica, i budila ga, podsećala ga na njegovu obavezu, podsećala ga da mora nastaviti, da mora požuriti.
Niko se ne veseli kada ide ka groblju, pa ni usamljeni sveti čovek. Kiša je padala čitavog dana, noge propadaju u meku raskvašenu zemlju, potrebna je snaga da bi se noga podigla, odvojila od blata i načinio još jedan korak. Srebrni mesec obasjava pejzaž, u kom se u daljini raspoznaju obrisi zaboravljenih stećaka. Kako se primiče groblju srećaka je sve više, to ga raduje, jer zna da neće još dugo morati da hoda ovom pustarom. Da je dan, i da ima više vremena zastao bi i čitao natpise na starim kamenim kockama, ali sada za to nema vremena, mora požuriti, ako već nije zakasnio.
U selu su mu rekli da je kovač sahranjen pre pet dana. Bilo je hladno, i možda će ga sreća poslužiti, pa će zateći kovačevo telo nenačeto crvom i smradom ljudskog raspadanja. Rekli su mu da traži najsvežiju humku, jer u njoj počiva do skoro najsnažniji čovek iz sela.
Mesec mu je saveznik, obasjava grobove srebrnim sjajem. Zna sveštenik dobro da grobovi pravednika noću sijaju nekom iskričavom svetlošču. Da li je kovač bio pravedan čitavog života, ili tek kad je osetio da ga snaga napušta, pa je rešio da iskupi svoje grehe, pomažući svetim ljudima? Ipak, kovač nije stigao da prenese svoju poslednju poruku svešteniku, snaga ga je oduzela, i ubrzo prelomila njegovo ogromno telo koje je do pre par nedelja oblikovalo gvožđe, i bez muke lomilo kamen.
Našao je najsvežiju humku, još ne označenu spomenikom. Znao je da je pod njom kovač. Spustio se na kolena, dodirnuo rukama mekanu vlažnu zemlju. Osetio je hladnoću pod svojim prstima, ništa više od živosti i snage čoveka nije kucalo pod humkom. Zaboravio je ašov, lopatu il bilo kakav alat koji bi mu pomogao da skloni zemlju i brže dođe do tela. Moraće da kopa rukama. Srećom, zemlja je morka i neobično rastresita, pa će do zore sigurno otkopati telo. Kapljice znoja slivale su se niz pospano sveštenikovo lice, ali on nije prestajo da kopa. Hor sova zloslutnica, zainteresovan neobičnim prizorom kopača groba, okupio se na spomenicima i granama okolnog rastinja, praveći sablasnu melodiju, po čijem je ritmu sveštenik kopao.
Konačno na srebrnoj svetlosti mesečine ukazalo se telo. Vođen ciljem svog zadatka, sveštenik je počeo da pretura po džepovima pokojnikove odeće. Našao je samo čekić, i jednu potkovicu, ali ono što je tražio nije bilo u odeći pokojnika. Skinuo je odeću sa tela sveštenika. Naduto krupno telo bilo je teško prevrtati. Odeća se na nekim mestima već spojila sa kožom, i trebala je dodatna snaga kako bi se tkanina i tkivo rastavili. Leš je već nekoliko dana nepomično ležao, i na leđima su se otvorile rupe, iz kojih su polako curili sluzavi sokovi pokojnika. Sveštenik je pogledom pretraživao svaki delić kovačevog tela, i tek kad mu je sa mukom uspelo da sa leša skine pantalone, na listu leve noge primetio je ožiljke. Sveštenik se brzo prekrsti, zahvaljujući nebu i svevišnjem što je konačno pronašo ono zbog čega je krenuo na ovaj put, u ovaj zaboravljeni džep sveta. A onda je na svoje zaprepašćenje i užaš, shvatio da je ožiljak samo jedna reč, i da je on još uvek daleko od svog cilja. Obasjan mesečinom iznova i iznova je čitao reč KUDRAVA. Dodirivao je linije ožiljka vrhovima prstiju, sve se nadajući da će otkriti još koju reč, još koje skriveno slovo. Još jednom je pretražio telo, pogledom, ali i prstima, tražeći još po neki skriveni ožiljak koji bi ga upitio na sledeći korak svoje potrage, na još jedan deo mozaika, za koji se zakleo da će ga otkriti. Ali ništa, sem one reči više nije našao na tromom i teškom telu nekadašnjeg seoskog kovača.
Vratio je telo u rupu, prekrio ga zemljom, a zatim što je brže mogao navuko zemlju, kako bi se grobna humka još poznavala. Zatim je zastao, da zatraži oprost, jer je uznemirio telo koje počiva. Isprljan blatom, i još više umoran, krenuo je onim usamljenim putem, nazad u selo.
Ni sam neznajući gde, na pola puta do sela, san ga je savlado. Sledeći dan proveo je u selu raspitijući se za Kudravu. Svi su ga sa podsmehom gledali, i odmahivali glavom, sve dok mu jedan pijanac nije rekao, da je može naći u krčmi kod raskrsnice velikih drumova. To je značilo, još hoda, još bolnih koraka, ali po cenu sosptvenog života, on će nastaviti potragu.
U rano predveče stigao je do velike drumske krčme. Pred krčmom je bilo privezano desetak konja, a iz krčme čuo se žagor u kom su povremeno dopirali i poneki besni povici, ali i smeh. Kako se približavao krčmi sve češće je mogao da začuje i zvuk stakla koje se razbija. Konačno ušao je u zadimljenu prostoriju. Dim duvana, mirisi rakije, zaudaranje oznojanih tela, mirisi kihinje, sve se to mešalo u jedinstven sladunjavi smrad, koji bi zasmetao svakako na prvih nekoliko koraka krčme, ali uskoro bi se nos navikao na ovu mešavinu začina, mirisa i ukusa, koje je sveštenika podsetila na miris tela pokojnog kovača.
Kada je sveštenik, ušao u krčmu, zavladala je tišina. Desetine očiju skitnica, trgovaca, pijanaca pogledale su ka njemu. Znao je da sveti čovek ne treba da kroči na ovakva mesta, ipak zbog svog cilja, on će podneti sve. Pronašao je mali stočić, kraj zidane pećke, i seo. Želeo je da se ugreje, naslonio se na toplu peć. Krčmarev šegrt, je uskoro došao da ga usluži, a krčmu je ponovo ispunio prepoznatljivi žagor pijanstva.
– Treba mi prenoćište, večera, bokal vina. – rekao je sveštenik šegrtu, na šta, je mladič samo klimnuo glavom, i krenuo nazad ka šanku. Kao da se tek tada dosetio nečega, sveštenik ponovo pozove mladića.
– Dečko, poznaješ li Kudravu? Trebam da je nađem… – umesto odgovora, dečak je zbunjeno otišao za šank, a krčmom se zaori glasan smeh. Svešteniku nije bilo jasno šta se dešava, sve dok se nije pojavio krčmar.
Krčmar, nizak debeljuškast čovek, sipmatičnog izgleda, sa večitim osmehom, i krpom u rukama, ne pitajući za dozvolu seo je sa sveštenikom. Prethodno je pogledao sve po svojoj krčmi, i oni su prestali da se smeju, kada su spazili njegov pogled.
– Šta će tebi svetom čoveku Kudrava?
– Ona ima poruku za mene. – odgovorio je sveštenik.
– Poruku od koga? – bio je iznenđen krčmar.
– Od kovača.
– Šta ? To pseto je crklo pre par dana, unakazilo mi je najvredniju devojku. Od Kudrave sam zarađivao više no od bureta najboljeg vina. A sad je ti tražiš…
– Ali, ja samo… – bio je zbunjen sveštenik.
– Čekaj, pa ti ni ne znaš ko je Kudrava? – zapita krčmar, shvativši da sveštenik ne zna ništa o devojci.
– Ne – odgovorio je sveštenik.
– Božiji si čovek, šta će to tebi… Ali dobro, dobro, evo šta ćemo. Otići ćeš sad u sobu, pustiću te da prenoćiš, moj šegrt će ti doneti hranu i vino, koje si tražio. Ako želiš doneće ti i tople vode da se opereš, sav si od blata. A kad mi se ovde dole raziđu gosti, dovešću ti Kudravu, pod jednim uslovom da ni tebe ni nju više nikada ne vidim, a ne treba ništa da mi platiš, samo je odvedi. Jer, nju više niko neće, onaj pas od kovača joj je unuštio telo, a nekad je bila najlepše stvorenje pod ovim srebrnim mesecom… Ma ustvari videćeš i sam. Mada ne znam šta ćeš ti da radiš sa njom, a i ne interesuje me, samo je vodi, jer ja da je hranim, pa ne isplati mi se rođače… Razumeš ? – govorio je tiho krčmar svešteniku. Nakon čega je sveštenik samo potvrdno klimnuo glavom.
Ponoć je prošla, sveštenik je u sobi krčme, stajao pored prozora, posmatrao je sjaj meseca visoko iznad dalekih brda, i slušao žamor pijanih gostiju koji se polako stišavao, kako se mesec podizao na nebu. Začuo je korake, kako se po drvenom podu približavaju njegovoj sobi.
U sobu je ušao krčmar, vodeći devojku pod ruku. Na glavi joj je bio beli prekrivač kako je ostali gosti krčme ne bi poznali. Kada su ušli u sobu, debeli krčmar skide prekrivač sa devojčine glave. Pred sveštenikom se ukaza prelepi okrugli lik mlade devojke, rumenih obraza, i krupnih crnih očiju, uokviren u nestvarno gust ram crne kovrdžave kose. Čoveka bi obuzela milina samo gledajući njen lik, a obline koje su se nazirale ispod odeće samo bi dodatno budile maštu.
– Naš dogovor još važi? – zapitao je krčmar
– Da – odgovorio je sveštenik
– Onda ti je predajem, nije me briga šta ćeš da radiš sa njom, samo ujutu hoću da ste oboje nestali. Imao sam već previše problema zbog nje.
Sveštenik i devojka su ostali sami u sobi. Toliko puta je stajala gola pred raznim muškarcima koji su se naslađivali njenim mladim telom, ali nikada nije osećala postiđenost, kao sada dok stoji obučena pred ovim svetim čovekom. Sveštenik je video strah i zbunjenost na njenom lepom licu.
– Šta želite od mene? – zapitala je bojažljivo dok ju je sveštenik posmatrao.
– Kovač mi je ostavio poruku… – odgovorio je sveštenik, a devojka se istog trenutka kao poparena trže, i dohvati se kvake na vratima, kako bi pomahnitalo istrčala iz sobe.
Sveštenik se jednim skokom nađe između devojke i vrata, ne dozvolivši joj da utekne u hodnik. Obgrlio je devojku oko glave, a ona se privila uz njega, i u tom treutku krenula da plače. Znao je dobro šta joj je kovač uradio. Laganim roditeljskim milovanjem po gustoj kovrdžavoj kosi pokušavao je da je smiri.
– Ja, ja sam ga volela… – krenula je da priča svoju priču, između jecaja i suza. – bio je jedini koji je bio nežan samnom. Govorio mi je najlepše reči, verovala sam mu. Nadala sam se da će me izvući iz ove proklete krčme. On, on je bio najsnažniji muškarac sa kim sam bila, ali me nikada nije povredio. Dolazio bi bar jednom nedeljno po mene, i odvodio me u svoju kuću. Sam je živeo. Ponekad bih ostajala i više dana kod njega, krčmar se nije bunio, znao je da će mu kovač dobro platiti. Vremenom sam primećivala da je sve slabiji, nešto ga je mučilo, ali nije želo o tome da priča. Znala sam da je bolestan. A onda jedne noći, hteo je da pijemo. Tražio je da pijem sa njim. Pila sam puno, veselo, bezbrižno, srečna što sam sa njim, sve dok nisam izgubila svest. Probudila sam se nekoliko dana kasnije, i tada sam videla šta mi je učinio. Unakazio mi je telo. Više me niko nije želeo. Krčmar nije hteo da mi daje hranu, ako je ne bih pre toga zaradila. Dovodio mi je najgore prljave skirnice, i pijance, da se iživljavaju nadamnom, jer ostali nisu želeli da vide moju spaljenu kožu.
Zatim se otrgnula iz sveštenikovog zagrljaja, udaljila od njega, i skunula haljinu sa sebe. Sveštenikov pogled je klizio sa njene raskošne kose, umiljatog lika, po koži njenog belog vrata, niz zanosne oble grudi. Posmatrao je njene dve obline savršeno jednake, savršeno poželjne. Po prvi put nakon desetina godina isposničkog života sveštenik je osetio želju, želju da dodirne te dve savršene zrele jabuke… A onda mu je podleg pao niže, na kožu njenog stomaka. Stomak i čitava leđa prekrivao je niz ožiljaka, ispisane poruke, namenjene njemu. Čitav stomak i leđa bila su žigosana, slovima zapisa za kojim je on tragao. Osetio je kako mu suza klizi niz obraz. Suza zbog unakaženog mladog tela, uništenog života ove devojke porukom koja je on tražio. Suza zbog te poruke, koja je njega odvela na ovaj put. Suza zbog svog života posvećenog teretu koji je često pretežak da ga nosi samo jedan čovek.
Prišao je devojci, lagano prstom dodirnuo početak zapisa na njeom stomaku, i žmureći mogao je da oseti obrise slova pod jagodicom svoga prstra, čitao je zapis. Uzeo je papi i pero, i krenuo da prepisuje kovačevu poruku. Samo pravi učenjaci poput njega koji su umeli da rastumače znakove na stećcima, i pismo drevnih Latina, mogli su da pročitaju kovačevu poruku ispisanu vrelim gvožđem na njenoj koži. Kada je bio gotov, rekao je devojci da se obuče, da legen da spava, da odmori. Čeka ih put, ujutru će je povesti sa sobom. Odvešće je u manastir, gde će se sestre starati o njoj.
A on?
Šta će sa njim biti, pomislio je. Sada kada je ispunio svoje obećanje, hoće li imati snage da nastavi svoj zavet…
Put je bio pred njim, obasjan jutarnjim suncem, iako je drum sada bio suv, on je koračao jednako umorno kao i one noći kada je tražio kovača. Pored njega je hodala Kudrava, vodio ju je u manastir. Da li je bila srećna ili tužna, to on nije mogao da zna, nije ni želeo da sazna.
A on?
On će nastaviti da korača.
