ПРЕСУДА ЗА СУДИЈУ
Чула се шкрипа старих степеница које воде у подрум. Под ногама крчмара Сотира труле степенице су се угибале. Или је Сотиров стомак постао претежак за ове степенице, или су оне превише година служиле подрум ове старе крчме. Трећа степеница је морала да се промени што пре, Сотир ју је већ неко време прескао када би ишао по вино, али нови шегрт редовно би се саплитао о њу. Већ је двапут разбио скрчаге са вином, због те натруле даске. Вечерас је Сотир био расположен: крчма му је била пуна, музика је забављала госте, а рујно вино трошило се брзином којом одавно није. Због те степенице, коју је крчмар прескакао без размишљања, због младости и окретности његовог шегрта, крчмар је вечерас наредио шегрту да се не одваја од столова и гостију, а да ће он силазити у подрум по вино и одлазити у оставу у двориште по храну.
Млади шегрт никада до сада није видео свог газду толико расположеног. Изгледало је да је крчмар највеселији човек на свету. Доносио је бачве са вином, весело добацивао и галамио на редовне госте. Повремено би чак и запевао гласно, што је изазивало смех, а затим и свеопште негодовање гостију, после чега би се крчмар још снажније смејао.
Прошло је више од двадесет година од када је крчмар доспео у овај град. Сећа се још дана када је са браћом разделио иметак који им је остао од родитеља, те је са својим делом пошао у свет. После неколико дана лутања доспео је у овај заборављени градић. Насеље му је деловало веома мирно, и то му се свидело. Решио је да овде остане. Запослио се као шегрт у овој истој крчми. Вредно је радио седам година, служио свог газду. Једног дана, када су газду сустигле године и болести, те више није могао на ноге, Сотир је откупио кафану од старог газде. Знао је посао, и још увек је имао пара од оног што му је остало од родитеља. Никада се у животу није расипао. Када је крчма постала његова Сотир ју је обновио и уредио по свом науму. У дворишту крчме направио је неколико соба за уморне госте.
Вечерас док је сипао вино у чаше, посматрао је свог шегрта. Сећао се како је он некад изгледао, када је тек почињао свој самостални живот, далеко од свог родног села, далеко од своје браће, далеко од бриге родитеља. Из мисли га је изненада пренуло одсуство сваке буке. Музика и жамор су наједном утихнули. Има ли шта горе за једног крчмара од тишине? Погледао је ка вратима и угледао малу прилику Судије како у пратњи четворице својих извршилаца улази у крчму. Судија је био у капуту. Тешки црни капут изгледао би савршено на некоме ко би био за главу виши од Судије. Али на његовом малом мршавом телу, изгледао је смешно. Само никоме није било до смеха када би га угледало. Његове мале црне очи постављене дубоко иза коштаних образа сијале су похлепом. Игром чудних околности, историје и судбине, граница се померала далеко од овог градића, те је и војни гарнизон заједно са свим значајним људима напустио град. Некада је град био главно седишете пограничне команде овог дела кнежевине. Док год су сукоби са околним бојарским кућама и племенима трали, град је цветао, јер је преко њега сваког дана пролазила војска, а напаћен народ из околних села тражио је заштиту иза зидина града. Трговци су долазили из свих крајева и доносили најразноврснију робу за народ и снабдевање војске. Граница се временом померала, и сада је већ била далеко далеко од градића. Војска више није имала потребу да борави у њему. Тако је град само формално био под управом капетана западних граница. Капетан је са својом војском далеко иза шуме на коју се наслањао градић. Читаво једно подне проведено на коњу требало је да се од градића стигне до новог седишта капетана. Тако су Судија и његови извршиоци остали у градићу и постали једина власт. Чудне и непредвидиве навике Судије, збуњивале су све становнике. Људи су Судију избегавали, јер се за њиме ширио мирис најневероватнијих и најчуднијих гласнина. Његови извршиоци, малена војска покорних и сирових бандита, одевена у сиве плаштове, били су највернији Судијини пси. Град је живео у миру под Судијом, али тај мир је био само маска за оно што је судија радио. Судија се хвалио како у његовом градићу више нема скитница, луталица, просјака, али никада није објаснио где су те просте душе нестале. Из града би често без трага и гласа нестајали самци, а нарочито девојке и удовице које би играма судбине остајале саме без родитељске ил мужеве заштитничке руке.
Када је крчмар Сотир схватио да је Судија ушао у крчму, расположење му се у тренутку променио. Иако није скидао осмех са лица, Сотир је у себи осећао дивљачки бес који би за сигурно овог властодржца претворио у кашу, само да није било ових извршилаца у његовој пратњии. Ти извршиоци, верни јер им је Судија омогућавао привилегије у трговини, одабиру имања, смањивао порезе, они су заправо били његове машине за убијање одане Судији. Мрзели су и извршиоци Судију једнако колико и остали народ, али су се још више мрзели међусобно, и зато су Судији били верни како би сачували свој положај у градићу.
Сотир се сетио давних дана. Сетио се како је једне сличне ноћи Судија са својим бесним псима увек жељних крви крочио у његову кафану. Неколико недеља раније у крчму је дошла неугледна девојка, улепљене сасушеле косе, у блатњавој одећи, молећи крчмара за било какав посао и смештај. Била је висока, високог чела, јаких рамена која се нису стидела рада, и руку огрубелих од разних послова које је ова сиротица читавог живота радила. Крчмар је баш тада завршио за прављењем гостинских соба у дворишту, те је сиротици дозволио да се усели у једну собу, ако му буде помагала у шанку, прала чаше и точила пиће. Још увек се сећа њеног молећивог погледа без наде. Била је сама на свету, бежала је од своје прошлости, свог очајног живота који је ниједног тренутка није пазио. Оно што крчмар није знао јесте да Судија управо трага за таквим девојкама које су саме на свету. За којима нико неће жалити, ако нестану.
Неколико недеља касније, када је неугледна сиротица зарадила за своју прву хаљину, коса јој више није била блатњава, већ густа црна пуштена да слободно пада преко њених мушкобањастих леђа. Лице је попримило симпатично руменило. Своју вредност и решеност да оправда сваки новчић који би јој крчмар дао? ни једног тренутка није крила. Тако је почела да расте у очима крчмара, који је све више времена проводио са њом. Био је сам, и пријало му је њено друштво. После толико година, опет има неког са ким може сваког дана поразговарати…
Као да му се пред очима управо сада одиграва, крчмар се сећа свих детаља тог дана. Кочијаш који је доносио вино, негде успут се запио, промашио пут, па је морао да се враћа и закаснио је са испоруком пола дана. Момци које је крчмар унајмио да унесу вино у подрум, отишли су пар часова пре но што је пијани кочијаш коначно дошао. Тако су Сотир и девојка остали сами и кренули су да уносе бачве са вином, а затим да их у подруму претачу у мање судове. Успут су пили вино и шалили се. Био је то први пут да Сотир види осмех на лицу те девојке. Припити и савладани умором сели су једно крај другог у хладу подрума. Сотир ни данас не може себи да објасни како је до тога дошло, али чега се засигурно сећа, јесу њене усне. Никада себи није објаснио како је дошло до тог пољубца, али ма колико да је времена од тада прошло, он још увек може да осети укус њених усана модрих од вина. Ту непоновљиву опојну сласт меканих усана украшених меким топлим додирима њеног језика. Не зна, и никада неће сазнати колико је дуго тај пољубац трајао, ало оно чега се сећа је њихов заједнички смех после пољубца. Зна да је затим устала, додирнула га прстима по образу имитирајући да га је ошамарила, и рекла:
– Доста је било. – а затим му намигнула, и отишла ка својој соби.
Он је померио још пар боца са вином и скупљао храброст да оде у њену собу… Желео је да настави са пољупцем. Из припитости пољупца и вина пробудило га је куцање на вратима крчме.
– Зашто не радиш крчмару!? – препознао је Судијин глас. Имао је и раније посла са њим, али све је решавао “бакшиш” који би крчмар остављао Судији сваки пут када је ишао да плати редован књажевски порез…
– Ево ме одмах, у подруму сам, па сам закључао крчму. Опростите… – Послушно је довикнуо Сотир, а затим откључао крчму у коју је ушао Судија са своја три извршиоца. – Чиме вас могу услушити? – запитао је крчмар.
– Слушај Сотире, добро знаш да је у нашим крајевима држање девојака по собама најстроже забрањено. – рекао је судија.
– Ја се тиме не бавим. – одговорио је Сотир.
– А, значи онда је чуваш само за себе?! – бесно је рекао Судија, док су његови извршиоци поседали на столице иза свог газде.
– Она је сиротица која ми помаже у крчми. Поштено зарађује плату. – почео је да се правда крчмар, иако је прозрео игру коју игра Судија.
– Онда ми дозволи, да ја попричам са њом! Где је она? – готово је узвикнуо судија.
– Али, али нема потребе. Сигурно је већ заспала, немојте је будите.
– Да је не будим, да би била одморна за муштерије, јели?! – дрекнуо је Судија
– Тога нема у мојој крчми, ја се тиме не бавим. Молим вас… Знате да увек редовно платим порез, да ништа не тајим… – А затим је видео како иследници устају са столица. Знао је да му је сада живот у опасности.
– Говори где је држиш? Морам попричати са њом!!! Ја сам могу одредити чиме се она овде бави… !!!
Девојка је опијена вином и првим љубавни пољупцем у свом несрећном животу, легла са осмехом на лицу, и бојажљивом жељом да јој Сотир ноћас дође у постељу. Када ју је из лаког сна пробудило отварање врата, срце јој је уздрхтало од среће, а низ тело прелетео талас топлине и жеље првог заљубљивања. Али док је схватила да у собу није ушао Сотир, већ Судија било је превише касно да било шта учини.
Сати су пролазили, један од извршилаца је седео са крчмаром за столом крај шанка. Поглед му је јасно говорио да ће убити крчмара ако се само помери са стола. Тик пре но што ће први петлови запевати, из собе се појавио Судија са преосталом двојицом извршилаца.
– Дошло је до незгоде, опирала се хапшењу. Поспреми собу, и никоме не причај о овоме ! – рекао је Судија, а затим са својим верним псима напустио крчму.
Оно што је крчмар затекао у соби, био је призор који никада неће моћи да заборави.
Њено голо оскрнављено тело лежало је на кревету. Кревет је у потпуности био црвен од њене крви. Шаке, груди и читава десна нога биле су одвојене од тела и бачене у угао собе. Глава пререзаног гркљана и кичме претворене у кашу држала се за труп на искиданим дроњцима коже њеног врата. Кроз тело, попут колца, била је до пола прободена шипка која је служила да држи завесу на прозору. А искидани комади завесе висили су из њених уста у којим више није било ни зуба и језика. Једно њено око, два прста леве руке и десно стопало крчмар никада није успео да нађе.
Скупљене остатке њеног тела Сотир је одвезо у село два дана јахања удаљено од градића и тамо положио у земљу. Подигао јој је најлепши споменик, који је сваке године обилазио. Мештани су се чудили незнанцу и лепом споменику, али никада нису сазнали ко је он. На сва њихова питања он би ћутао, правећи се да не разуме њихов језик.
Године су пролазиле, али успомене на тај дан нису бледеле. Судија би понекад навраћао у крчму, увек задовољан и весео, остављао би крчмару повелику напојницу. А онда је једном Судија довезао породицу неког трговца. Стари трговац је дошао да са Судијом потпише уговор о неком металу, а са собом је довео своју младу и прелепу жену са двоје мале, тек проходале деце. Након што су потписали и запечатили уговор, Судија је припремио ручак у палати суда за свог уваженог госта. Трговчева жена обукла је своју најлепшу хаљину за ту прилику. Јарко црвена хаљина отворених рамена, откривала је и заносне облине њених груди, преко којих је лежао низ ђердана попут паучине танког филигранског рада, непроцењиве вредности и лепоте. За време оброка Судијин поглед је све време био прикован за те ђердане. Након ручка иследници су довели трговца и његову породицу у крчму код Сотира, да ту преноћи. Сотир им је дао своју најлепшу собу у дворишту.
Када је варош утихнула у сан, а крчма се испразнила од сталних гостију. У крчму се појавио Судија са својим извршиоцима. Тражио је трговца, јер му је наводно трговац подвалио кваран уговор, те је тражио од крчмара да му покаже трговчеву собу.
– Трговац је морао хитно да оде, госпођа ти је платила рачун, оставила ти је своје ђердане. – биле су речи Судије када је пред зору одлазио из крчме.
Једино што је Сотир ујутру могао да препозна у гомили меса, искиданих костију и ткива преливених црвеном крви, били су ђердани који су читавог дана красили груди лепотице сада претворене у кашу… Тела трговца и деце никада нису нађена…
Годинама после овог догаћаја са трговцем, Судија није долазио у крчму.
Пре неколико дана у крчму је дошла висока витка женска прилика, дуге, крецаве, попут земље црне косе. Представила се једноставно Кудрава. На себи је имала кабаници од грубог платна, поприлично изношену, испод које је сребрним сјајем светлуцала лака верижњача. Тражила је собу да у њој одмори неколико ноћи, и платила златницима унапред.
– Ако буде неких трошкова који превазилазе ове златнике, платићу их када будем одлазила. – рекла је крчмару док му је давала светлуцаве новчиће.
Сада када је опет угледао Судију у својој крчми, знао је зашто је судија дошао. Вероватно је од својих ухода дознао да је у крчми одсела девојка. И да је сама.
– Чујем да опет држиш даме у кафани! Зар ти нисам још ономад рекао да је то забрањено?
– Ало она је гост, платила је своју собу… – правда се искрено Сотир, иако је знао да се Судији и његовим извршиоцима он сам не може супротставити…
– Води ме код ње, да ја са њом попричам. Па да утврдимо чиме ти то она плаћа… – бесно је рекао Судија, не желећи да губи време на расправу са Сотиром.
Судија је ушао у собу, која је била у потпуном реду, недирнута, као да у њој нико није боравио. У десном углу собе налазио се параван који је одвајао простор намењен купатилу од остатка собе. Иза паравана чуло се немарно бућкање воде. Неко се купао у кади. Једним погледом Судија је дао нарађење својим извршиоцима, да уклоне застор. У кади је лежала Кудрава. Угледавши Судију, готово да се осмехнула. Није била изненађена. Лагано се исправила, пуштајући да се вода слива низ њене бујне голе груди. Судија је помамно пратио траг капљице који је милио преко њене меке коже. А онда је прешла својим дугачким прстима низ свој врат, настављајући ту путању ноктом преко своје грудне кости, остављајући за собом на мокрој кожи танак црвени траг боје крви. Судија је схватио значење овог знака који је кудрава својим ноктом исцртавала на својој кожи, само сада је то већ било касно. Кудрава је на својој кожи исцртала Морјанин потпис. Следећег тренутка њена друга рука се муњевито издигла из каде, а у грлу Судије зарио се нож, на чијем рукохвату је Морјанин знак. Истог трена из устију извршилаца покуљала је пенаста крв, и они су се срушили на под.
Ујутру је Кудрава изашла из своје собе, на себи је поново имала онај исти груби прекривач.
– Сотире, дуг је намирен, на тацни је у соби. – обратила се крчмару када је одлазила.
Сотир је брзо отишао до њене собе. Изненадио се јер је соба била у савршеном реду. Ни трага од синоћне изненадне посете Судије. Једино је на кревету била тацна на којој се налазило једно судијино око, два прста леве руке и десно стопало охолог судије…