Posts Tagged ‘Prica’

ПРЕСУДА ЗА СУДИЈУ

Posted: January 11, 2015 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , ,
0

ПРЕСУДА ЗА СУДИЈУ

Чула се шкрипа старих степеница које воде у подрум. Под ногама крчмара Сотира труле степенице су се угибале. Или је Сотиров стомак постао претежак за ове степенице, или су оне превише година служиле подрум ове старе крчме. Трећа степеница је морала да се промени што пре, Сотир ју је већ неко време прескао када би ишао по вино, али нови шегрт редовно би се саплитао о њу. Већ је двапут разбио скрчаге са вином, због те натруле даске. Вечерас је Сотир био расположен: крчма му је била пуна, музика је забављала госте, а рујно вино трошило се брзином којом одавно није. Због те степенице, коју је крчмар прескакао без размишљања, због младости и окретности његовог шегрта, крчмар је вечерас наредио шегрту да се не одваја од столова и гостију, а да ће он силазити у подрум по вино и одлазити у оставу у двориште по храну.

Млади шегрт никада до сада није видео свог газду толико расположеног. Изгледало је да је крчмар највеселији човек на свету. Доносио је бачве са вином, весело добацивао и галамио на редовне госте. Повремено би чак и запевао гласно, што је изазивало смех, а затим и свеопште негодовање гостију, после чега би се крчмар још снажније смејао.

Прошло је више од двадесет година од када је крчмар доспео у овај град. Сећа се још дана када је са браћом разделио иметак који им је остао од родитеља, те је са својим делом пошао у свет. После неколико дана лутања доспео је у овај заборављени градић. Насеље му је деловало веома мирно, и то му се свидело. Решио је да овде остане. Запослио се као шегрт у овој истој крчми. Вредно је радио седам година, служио свог газду. Једног дана, када су газду сустигле године и болести, те више није могао на ноге, Сотир је откупио кафану од старог газде. Знао је посао, и још увек је имао пара од оног што му је остало од родитеља. Никада се у животу није расипао. Када је крчма постала његова Сотир ју је обновио и уредио по свом науму. У дворишту крчме направио је неколико соба за уморне госте.

Вечерас док је сипао вино у чаше, посматрао је свог шегрта. Сећао се како је он некад изгледао, када је тек почињао свој самостални живот, далеко од свог родног села, далеко од своје браће, далеко од бриге родитеља. Из мисли га је изненада пренуло одсуство сваке буке. Музика и жамор су наједном утихнули. Има ли шта горе за једног крчмара од тишине? Погледао је ка вратима и  угледао малу прилику Судије како у пратњи четворице својих извршилаца улази у крчму. Судија је био у капуту. Тешки црни капут изгледао би савршено на некоме ко би био за главу виши од Судије. Али на његовом малом мршавом телу, изгледао је смешно. Само никоме није било до смеха када би га угледало. Његове мале црне очи постављене дубоко иза коштаних образа сијале су похлепом. Игром чудних околности, историје и судбине, граница се померала далеко од овог градића, те је и војни гарнизон заједно са свим значајним људима напустио град. Некада је град био главно седишете пограничне команде овог дела кнежевине. Док год су сукоби са околним бојарским кућама и племенима трали, град је цветао, јер је преко њега сваког дана пролазила војска, а напаћен народ из околних села тражио је заштиту иза зидина града. Трговци су долазили из свих крајева и доносили најразноврснију робу за народ и снабдевање војске. Граница се временом померала, и сада је већ била далеко далеко од градића. Војска више није имала потребу да борави у њему. Тако је град само формално био под управом капетана западних граница. Капетан је са својом војском далеко иза шуме на коју се наслањао градић. Читаво једно подне проведено на коњу требало је да се од градића стигне до новог седишта капетана. Тако су Судија и његови извршиоци остали у градићу и постали једина власт. Чудне и непредвидиве навике Судије, збуњивале су све становнике. Људи су Судију избегавали, јер се за њиме ширио мирис најневероватнијих и најчуднијих гласнина.  Његови извршиоци, малена војска покорних и сирових бандита, одевена у сиве плаштове, били су највернији Судијини пси. Град је живео у миру под Судијом, али тај мир је био само маска за оно што је судија радио. Судија се хвалио како у његовом градићу више нема скитница, луталица, просјака, али никада није објаснио где су те просте душе нестале. Из града би често без трага и гласа нестајали самци, а нарочито девојке и удовице које би играма судбине остајале саме без родитељске ил мужеве заштитничке руке.

Када је крчмар Сотир схватио да је Судија ушао у крчму, расположење му се у тренутку променио. Иако није скидао осмех са лица, Сотир је у себи осећао дивљачки бес који би за сигурно овог властодржца претворио у кашу, само да није било ових извршилаца у његовој пратњии. Ти извршиоци, верни јер им је Судија омогућавао привилегије у трговини, одабиру имања, смањивао порезе, они су заправо били његове машине за убијање одане Судији. Мрзели су и извршиоци Судију једнако колико и остали народ, али су се још више мрзели међусобно, и зато су Судији били верни како би сачували свој положај у градићу.

Сотир се сетио давних дана. Сетио се како је једне сличне ноћи Судија са својим бесним псима увек жељних крви крочио у његову кафану. Неколико недеља раније у крчму је дошла неугледна девојка, улепљене сасушеле косе, у блатњавој одећи, молећи крчмара за било какав посао и смештај. Била је висока, високог чела, јаких рамена која се нису стидела рада, и руку огрубелих од разних послова које је ова сиротица читавог живота радила. Крчмар је баш тада завршио за прављењем гостинских соба у дворишту, те је сиротици дозволио да се усели у једну собу, ако му буде помагала у шанку, прала чаше и точила пиће. Још увек се сећа њеног молећивог погледа без наде. Била је сама на свету, бежала је од своје прошлости, свог очајног живота који је ниједног тренутка није пазио. Оно што крчмар није знао јесте да Судија управо трага за таквим девојкама које су саме на свету. За којима нико неће жалити, ако нестану.

Неколико недеља касније, када је неугледна сиротица зарадила за своју прву хаљину, коса јој више није била блатњава, већ густа црна пуштена да слободно пада преко њених мушкобањастих леђа. Лице је попримило симпатично руменило. Своју вредност и решеност да оправда сваки новчић који би јој крчмар дао? ни једног тренутка није крила. Тако је почела да расте у очима крчмара, који је све више времена проводио са њом. Био је сам, и пријало му је њено друштво. После толико година, опет има неког са ким може сваког дана поразговарати…

Као да му се пред очима управо сада одиграва, крчмар се сећа свих детаља тог дана. Кочијаш који је доносио вино, негде успут се запио, промашио пут, па је морао да се враћа и закаснио је са испоруком пола дана. Момци које је крчмар унајмио да унесу вино у подрум, отишли су пар часова пре но што је пијани кочијаш коначно дошао. Тако су Сотир и девојка остали сами и кренули су да уносе бачве са вином, а затим да их у подруму претачу у мање судове. Успут су пили вино и шалили се. Био је то први пут да Сотир види осмех на лицу те девојке. Припити и савладани умором сели су једно крај другог у хладу подрума. Сотир ни данас не може себи да објасни како је до тога дошло, али чега се засигурно сећа, јесу њене усне. Никада себи није објаснио како је дошло до тог пољубца, али ма колико да је времена од тада прошло, он још увек може да осети укус њених усана модрих од вина. Ту непоновљиву опојну сласт меканих усана украшених меким топлим додирима њеног језика. Не зна, и никада неће сазнати колико је дуго тај пољубац трајао, ало оно чега се сећа је њихов заједнички смех после пољубца. Зна да је затим устала, додирнула га прстима по образу имитирајући да га је ошамарила, и рекла:

– Доста је било. – а затим му намигнула, и отишла ка својој соби.

Он је померио још пар боца са вином и скупљао храброст да оде у њену собу… Желео је да настави са пољупцем. Из припитости пољупца и вина пробудило га је куцање на вратима крчме.

–          Зашто не радиш крчмару!? – препознао је Судијин глас. Имао је и раније посла са њим, али све је решавао “бакшиш” који би крчмар остављао Судији сваки пут када је ишао да плати редован књажевски порез…

–          Ево ме одмах, у подруму сам, па сам закључао крчму. Опростите… – Послушно је довикнуо Сотир, а затим откључао крчму у коју је ушао Судија са своја три извршиоца. – Чиме вас могу услушити? – запитао је крчмар.

–          Слушај Сотире, добро знаш да је у нашим крајевима држање девојака по собама најстроже забрањено. – рекао је судија.

–          Ја се тиме не бавим. – одговорио је Сотир.

–          А, значи онда је чуваш само за себе?! – бесно је рекао Судија, док су његови извршиоци поседали на столице иза свог газде.

–          Она је сиротица која ми помаже у крчми. Поштено зарађује плату. – почео је да се правда крчмар, иако је прозрео игру коју игра Судија.

–          Онда ми дозволи, да ја попричам са њом! Где је она? – готово је узвикнуо судија.

–          Али, али нема потребе. Сигурно је већ заспала, немојте је будите.

–          Да је не будим, да би била одморна за муштерије, јели?! – дрекнуо је Судија

–          Тога нема у мојој крчми, ја се тиме не бавим. Молим вас… Знате да увек редовно платим порез, да ништа не тајим…  – А затим је видео како иследници устају са столица. Знао је да му је сада живот у опасности.

–          Говори где је држиш?  Морам попричати са њом!!! Ја сам могу одредити чиме се она овде бави… !!!

 

Девојка је опијена вином и првим љубавни пољупцем у свом несрећном животу, легла са осмехом на лицу, и бојажљивом жељом да јој Сотир ноћас дође у постељу. Када ју је из лаког сна пробудило отварање врата, срце јој је уздрхтало од среће, а низ тело прелетео талас топлине и жеље првог заљубљивања. Али док је схватила да у собу није ушао Сотир, већ Судија било је превише касно да било шта учини.

Сати су пролазили, један од извршилаца је седео са крчмаром за столом крај шанка. Поглед му је јасно говорио да ће убити крчмара ако се само помери са стола. Тик пре но што ће први петлови запевати, из собе се појавио Судија са преосталом двојицом извршилаца.

–          Дошло је до незгоде, опирала се хапшењу. Поспреми собу, и никоме не причај о овоме ! – рекао је Судија, а затим са својим верним псима напустио крчму.

Оно што је крчмар затекао у соби, био је призор који никада неће моћи да заборави.

Њено голо оскрнављено тело лежало је на кревету. Кревет је у потпуности био црвен од њене крви. Шаке, груди и читава десна нога биле су одвојене од тела и бачене у угао собе. Глава пререзаног гркљана и кичме претворене у кашу држала се за труп на искиданим дроњцима коже њеног врата. Кроз тело, попут колца, била је до пола прободена шипка која је служила да држи завесу на прозору. А искидани комади завесе висили су из њених уста у којим више није било ни зуба и језика. Једно њено око, два прста леве руке и десно стопало крчмар никада није успео да нађе.

Скупљене остатке њеног тела Сотир је одвезо у село два дана јахања удаљено од градића и тамо положио у земљу. Подигао јој је најлепши споменик, који  је сваке године обилазио. Мештани су се чудили незнанцу и лепом споменику, али никада нису сазнали ко је он. На сва њихова питања он би ћутао, правећи се да не разуме њихов језик.

Године су пролазиле, али успомене на тај дан нису бледеле. Судија би понекад навраћао у крчму, увек задовољан и весео, остављао би крчмару повелику напојницу. А онда је једном Судија довезао породицу неког трговца. Стари трговац је дошао да са Судијом потпише уговор о неком металу, а са собом је довео своју младу и прелепу жену са двоје мале, тек проходале деце. Након што су потписали и запечатили уговор, Судија је припремио ручак у палати суда за свог уваженог госта. Трговчева жена обукла је своју најлепшу хаљину за ту прилику. Јарко црвена хаљина отворених рамена, откривала је и заносне облине њених груди, преко којих је лежао низ ђердана попут паучине танког филигранског рада, непроцењиве вредности и лепоте. За време оброка Судијин поглед је све време био прикован за те ђердане. Након ручка иследници су довели трговца и његову породицу у крчму код Сотира, да ту преноћи. Сотир им је дао своју најлепшу собу у дворишту.

Када је варош утихнула у сан, а крчма се испразнила од сталних гостију. У крчму се појавио Судија са својим извршиоцима.  Тражио је трговца, јер му је наводно трговац подвалио кваран уговор, те је тражио од крчмара да му покаже трговчеву собу.

–          Трговац је морао хитно да оде, госпођа ти је платила рачун, оставила ти је своје ђердане. – биле су речи Судије када је пред зору одлазио из крчме.

Једино што је Сотир ујутру могао да препозна у гомили меса, искиданих костију и ткива преливених црвеном крви, били су ђердани који су читавог дана красили груди лепотице сада претворене у кашу… Тела трговца и деце никада нису нађена…

Годинама после овог догаћаја са трговцем, Судија није долазио у крчму.

 

Пре неколико дана у крчму је дошла висока витка женска прилика, дуге, крецаве, попут земље  црне косе. Представила се једноставно Кудрава. На себи је имала кабаници од грубог платна, поприлично изношену, испод које је сребрним сјајем светлуцала лака верижњача. Тражила је собу да у њој одмори неколико ноћи, и платила златницима унапред.

–          Ако буде неких трошкова који превазилазе ове златнике, платићу их када будем одлазила. – рекла је крчмару док му је давала светлуцаве новчиће.

Сада када је опет угледао Судију у својој крчми, знао је зашто је судија дошао. Вероватно је од својих ухода дознао да је у крчми одсела девојка. И да је сама.

–          Чујем да опет држиш даме у кафани! Зар ти нисам још ономад рекао да је то забрањено?

–          Ало она је гост, платила је своју собу… – правда се искрено Сотир, иако је знао да се Судији и његовим извршиоцима он сам не може супротставити…

–          Води ме код ње, да ја са њом попричам. Па да утврдимо чиме ти то она плаћа… – бесно је рекао Судија, не желећи да губи време на расправу са Сотиром.

Судија је ушао у собу, која је била у потпуном реду, недирнута, као да у њој нико није боравио. У десном углу собе налазио се параван који је одвајао простор намењен купатилу од остатка собе. Иза паравана чуло се немарно бућкање воде. Неко се купао у кади. Једним погледом Судија је дао нарађење својим извршиоцима, да уклоне застор. У кади је лежала Кудрава. Угледавши Судију, готово да се осмехнула. Није била изненађена. Лагано се исправила, пуштајући да се вода слива низ њене бујне голе груди. Судија је помамно пратио траг капљице који је милио преко њене меке коже. А онда је прешла својим дугачким прстима низ свој врат, настављајући ту путању ноктом  преко своје грудне кости, остављајући за собом на мокрој кожи танак црвени траг боје крви. Судија је схватио значење овог знака који је кудрава својим ноктом исцртавала на својој кожи, само сада је то већ било касно. Кудрава је на својој кожи исцртала Морјанин потпис. Следећег тренутка њена друга рука се муњевито издигла из каде, а у грлу Судије зарио се нож, на чијем рукохвату је Морјанин знак. Истог трена из устију извршилаца покуљала је пенаста крв, и они су се срушили на под.

Ујутру је Кудрава изашла из своје собе, на себи је поново имала онај исти груби прекривач.

–          Сотире, дуг је намирен, на тацни је у соби. – обратила се крчмару када је одлазила.

Сотир је брзо отишао до њене собе. Изненадио се јер је соба била у савршеном реду. Ни трага од синоћне изненадне посете Судије. Једино је на кревету била тацна на којој се налазило једно судијино око, два прста леве руке и десно стопало охолог судије…

KOVAČ, KRČMAR, KUDRAVA

Posted: July 10, 2014 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , ,
0

KOVAČ,  KRČMAR,  KUDRAVA

 

Koraci teški, umorni. Blato koje se lepi za obuću, otežava korake već umornog sveštenika. Leđa pogrbljena od dugog hoda, odora koja se vuče iza umornih koraka, uprljana blatnjavim kapljicama. Srebrni mesec obasjava drevni kolski put koji krivuda između šumaraka i brda. U glavi sveštenika je jedna misao, pronaći kovača, i zato u ovoj pustoj noći korača ka groblju. Svaki put kada bi mu se oči zatvorile i san počinjao da ovladava njegovim telom, začula bi se sova zloslutnica, i budila ga, podsećala ga na njegovu obavezu, podsećala ga da mora nastaviti, da mora požuriti.

Niko se ne veseli kada ide ka groblju, pa ni usamljeni sveti čovek. Kiša je padala čitavog dana, noge propadaju u meku raskvašenu zemlju, potrebna je snaga da bi se noga podigla, odvojila od blata i načinio još jedan korak. Srebrni mesec obasjava pejzaž, u kom se u daljini raspoznaju obrisi zaboravljenih stećaka. Kako se primiče groblju srećaka je sve više, to ga raduje, jer zna da neće još dugo morati da hoda ovom pustarom. Da je dan, i da ima više vremena zastao bi i čitao natpise na starim kamenim kockama, ali sada za to nema vremena, mora požuriti, ako već nije zakasnio.

U selu su mu rekli da je kovač sahranjen pre pet dana. Bilo je hladno, i možda će ga sreća poslužiti, pa će zateći kovačevo telo nenačeto crvom i smradom ljudskog raspadanja. Rekli su mu da traži najsvežiju humku, jer u njoj počiva do skoro najsnažniji čovek iz sela.

Mesec mu je saveznik, obasjava grobove srebrnim sjajem. Zna sveštenik dobro da grobovi pravednika noću sijaju nekom iskričavom svetlošču. Da li je kovač bio pravedan čitavog života, ili tek kad je osetio da ga snaga napušta, pa je rešio da iskupi svoje grehe, pomažući svetim ljudima? Ipak, kovač nije stigao da prenese svoju poslednju poruku svešteniku, snaga ga je oduzela, i ubrzo prelomila njegovo ogromno telo koje je do pre par nedelja oblikovalo gvožđe, i bez muke lomilo kamen.

Našao je najsvežiju humku, još ne označenu spomenikom. Znao je da je pod njom kovač. Spustio se na kolena, dodirnuo rukama mekanu vlažnu zemlju. Osetio je hladnoću pod svojim prstima, ništa više od živosti i snage čoveka nije kucalo pod humkom. Zaboravio je ašov, lopatu il bilo kakav alat koji bi mu pomogao da skloni zemlju i brže dođe do tela. Moraće da kopa rukama. Srećom, zemlja je morka i neobično rastresita, pa će do zore sigurno otkopati telo. Kapljice znoja slivale su se niz pospano sveštenikovo lice, ali on nije prestajo da kopa. Hor sova zloslutnica, zainteresovan neobičnim prizorom kopača groba, okupio se na spomenicima i granama okolnog rastinja, praveći sablasnu melodiju, po čijem je ritmu sveštenik kopao.

Konačno na srebrnoj svetlosti mesečine ukazalo se telo. Vođen ciljem svog zadatka, sveštenik je počeo da pretura po džepovima pokojnikove odeće. Našao je samo čekić, i jednu potkovicu, ali ono što je tražio nije bilo u odeći pokojnika. Skinuo je odeću sa tela sveštenika. Naduto krupno telo bilo je teško prevrtati. Odeća se na nekim mestima već spojila sa kožom, i trebala je dodatna snaga kako bi se tkanina i tkivo rastavili. Leš je već nekoliko dana nepomično ležao, i na leđima su se otvorile rupe, iz kojih su polako curili sluzavi sokovi pokojnika.  Sveštenik je pogledom pretraživao svaki delić kovačevog tela, i tek kad mu je sa mukom uspelo da sa leša skine pantalone, na listu leve noge primetio je ožiljke. Sveštenik se brzo prekrsti, zahvaljujući nebu i svevišnjem što je konačno pronašo ono zbog čega je krenuo na ovaj put, u ovaj zaboravljeni džep sveta. A onda je na svoje zaprepašćenje i užaš, shvatio da je ožiljak samo jedna reč, i da je on još uvek daleko od svog cilja. Obasjan mesečinom iznova i iznova je čitao reč KUDRAVA. Dodirivao je linije ožiljka vrhovima prstiju, sve se nadajući da će otkriti još koju reč, još koje skriveno slovo. Još jednom je pretražio telo, pogledom, ali i prstima, tražeći još po neki skriveni ožiljak koji bi ga upitio na sledeći korak svoje potrage, na još jedan deo mozaika, za koji se zakleo da će ga otkriti. Ali ništa, sem one reči više nije našao na tromom i teškom telu nekadašnjeg seoskog kovača.

Vratio je telo u rupu, prekrio ga zemljom, a zatim što je brže mogao navuko zemlju, kako bi se grobna humka još poznavala. Zatim je zastao, da zatraži oprost, jer je uznemirio telo koje počiva. Isprljan blatom, i još više umoran, krenuo je onim usamljenim putem, nazad u selo.

Ni sam neznajući gde, na pola puta do sela, san ga je savlado. Sledeći dan proveo je u selu raspitijući se za Kudravu. Svi su ga sa podsmehom gledali, i odmahivali glavom, sve dok mu jedan pijanac nije rekao, da je može naći u krčmi kod raskrsnice velikih drumova. To je značilo, još hoda, još bolnih koraka, ali po cenu sosptvenog života, on će nastaviti potragu.

U rano predveče stigao je do velike drumske krčme. Pred krčmom je bilo privezano desetak konja, a iz krčme čuo se žagor u kom su povremeno dopirali i poneki besni povici, ali i smeh. Kako se približavao krčmi sve češće je mogao da začuje i zvuk stakla koje se razbija. Konačno ušao je u zadimljenu prostoriju. Dim duvana, mirisi rakije, zaudaranje oznojanih tela, mirisi kihinje, sve se to mešalo u jedinstven sladunjavi smrad, koji bi zasmetao svakako na prvih nekoliko koraka krčme, ali uskoro bi se nos navikao na ovu mešavinu začina, mirisa i ukusa, koje je sveštenika podsetila na miris tela pokojnog kovača.

Kada je sveštenik, ušao u krčmu, zavladala je tišina. Desetine očiju skitnica, trgovaca, pijanaca pogledale su ka njemu. Znao je da sveti čovek ne treba da kroči na ovakva mesta, ipak zbog svog cilja, on će podneti sve. Pronašao je mali stočić, kraj zidane pećke, i seo. Želeo je da se ugreje, naslonio se na toplu peć. Krčmarev šegrt, je uskoro došao da ga usluži, a krčmu je ponovo ispunio prepoznatljivi žagor pijanstva.

–       Treba mi prenoćište, večera, bokal vina.  – rekao je sveštenik šegrtu, na šta, je mladič samo klimnuo glavom, i krenuo nazad ka šanku.  Kao da se tek tada dosetio nečega, sveštenik ponovo pozove mladića.

–       Dečko, poznaješ li Kudravu? Trebam da je nađem… – umesto odgovora, dečak je zbunjeno otišao za šank, a krčmom se zaori glasan smeh. Svešteniku nije bilo jasno šta se dešava, sve dok se nije pojavio krčmar.

Krčmar, nizak debeljuškast čovek, sipmatičnog izgleda, sa večitim osmehom, i krpom u rukama, ne pitajući za dozvolu seo je sa sveštenikom. Prethodno je pogledao sve po svojoj krčmi, i oni su prestali da se smeju, kada su spazili njegov pogled.

–       Šta će tebi svetom čoveku Kudrava?

–       Ona ima poruku za mene. – odgovorio je sveštenik.

–       Poruku od koga? – bio je iznenđen krčmar.

–       Od kovača.

–       Šta ? To pseto je crklo pre par dana, unakazilo mi je najvredniju devojku. Od Kudrave sam zarađivao više no od bureta najboljeg vina. A sad je ti tražiš…

–       Ali, ja samo… – bio je zbunjen sveštenik.

–       Čekaj, pa ti ni ne znaš ko je Kudrava? – zapita krčmar, shvativši da sveštenik ne zna ništa o devojci.

–       Ne – odgovorio je sveštenik.

–       Božiji si čovek, šta će to tebi… Ali dobro, dobro, evo šta ćemo. Otići ćeš sad u sobu, pustiću te da prenoćiš, moj šegrt će ti doneti hranu i vino, koje si tražio. Ako želiš doneće ti i tople vode da se opereš, sav si od blata. A kad mi se ovde dole raziđu gosti, dovešću ti Kudravu, pod jednim uslovom da ni tebe ni nju više nikada ne vidim, a ne treba ništa da mi platiš, samo je odvedi. Jer, nju više niko neće, onaj pas od kovača joj je unuštio telo, a nekad je bila najlepše stvorenje pod ovim srebrnim mesecom… Ma ustvari videćeš i sam. Mada ne znam šta ćeš ti da radiš sa njom, a i  ne interesuje me, samo je vodi, jer ja da je hranim, pa ne isplati mi se rođače… Razumeš ? – govorio je tiho krčmar svešteniku. Nakon čega je sveštenik samo potvrdno klimnuo glavom.

 

Ponoć je prošla, sveštenik je u sobi krčme, stajao pored prozora, posmatrao je sjaj meseca visoko iznad dalekih brda, i slušao žamor pijanih gostiju koji se polako stišavao, kako se mesec podizao na nebu. Začuo je korake, kako se po drvenom podu približavaju njegovoj sobi.

U sobu je ušao krčmar, vodeći devojku pod ruku. Na glavi joj je bio beli prekrivač kako je ostali gosti krčme ne bi poznali. Kada su ušli u sobu, debeli krčmar skide prekrivač sa devojčine glave. Pred sveštenikom se ukaza prelepi okrugli lik mlade devojke, rumenih obraza, i krupnih crnih očiju, uokviren u nestvarno gust ram crne kovrdžave kose. Čoveka bi obuzela milina samo gledajući njen lik, a obline koje su se nazirale ispod odeće samo bi dodatno budile maštu.

–       Naš dogovor još važi? – zapitao je krčmar

–       Da – odgovorio je sveštenik

–       Onda ti je predajem, nije me briga šta ćeš da radiš sa njom, samo ujutu hoću da ste oboje nestali. Imao sam već previše problema zbog nje.

Sveštenik i devojka su ostali sami u sobi. Toliko puta je stajala gola pred raznim muškarcima koji su se naslađivali njenim mladim telom, ali nikada nije osećala postiđenost, kao sada dok stoji obučena pred ovim svetim čovekom. Sveštenik je video strah i zbunjenost na njenom lepom licu.

–       Šta želite od mene? – zapitala je bojažljivo dok ju je sveštenik posmatrao.

–       Kovač mi je ostavio poruku… – odgovorio je sveštenik, a devojka se istog trenutka kao poparena trže, i dohvati se kvake na vratima, kako bi pomahnitalo istrčala iz sobe.

Sveštenik se jednim skokom nađe između devojke i vrata, ne dozvolivši joj da utekne u hodnik. Obgrlio je devojku oko glave, a ona se privila uz njega, i u tom treutku krenula da plače. Znao je dobro šta joj je kovač uradio. Laganim roditeljskim milovanjem po gustoj kovrdžavoj kosi pokušavao je da je smiri.

–       Ja, ja sam ga volela… – krenula je da priča svoju priču, između jecaja i suza. – bio je jedini koji je bio nežan samnom. Govorio mi je najlepše reči, verovala sam mu. Nadala sam se da će me izvući iz ove proklete krčme. On, on je bio najsnažniji muškarac sa kim sam bila, ali me nikada nije povredio. Dolazio bi bar jednom nedeljno po mene, i odvodio me u svoju kuću. Sam je živeo. Ponekad bih ostajala i više dana kod njega, krčmar se nije bunio, znao je da će mu kovač dobro platiti. Vremenom sam primećivala da je sve slabiji, nešto ga je mučilo, ali nije želo o tome da priča. Znala sam da je bolestan. A onda jedne noći, hteo je da pijemo. Tražio je da pijem sa njim. Pila sam puno, veselo, bezbrižno, srečna što sam sa njim, sve dok nisam izgubila svest. Probudila sam se nekoliko dana kasnije, i tada sam videla šta mi je učinio. Unakazio mi je telo. Više me niko nije želeo. Krčmar nije hteo da mi daje hranu, ako je ne bih pre toga zaradila. Dovodio mi je najgore prljave skirnice, i pijance, da se iživljavaju nadamnom, jer ostali nisu želeli da vide moju spaljenu kožu.

Zatim se otrgnula iz sveštenikovog zagrljaja, udaljila od njega, i skunula haljinu sa sebe. Sveštenikov pogled je klizio sa njene raskošne kose, umiljatog lika, po koži njenog belog vrata, niz zanosne oble grudi. Posmatrao je njene dve obline savršeno jednake, savršeno poželjne. Po prvi put nakon desetina godina isposničkog života sveštenik je osetio želju, želju da dodirne te dve savršene zrele jabuke… A onda mu je podleg pao niže, na kožu njenog stomaka. Stomak i čitava leđa prekrivao je niz ožiljaka, ispisane poruke, namenjene njemu. Čitav stomak i leđa bila su žigosana, slovima zapisa za kojim je on tragao. Osetio je kako mu suza klizi niz obraz. Suza zbog unakaženog mladog tela, uništenog života ove devojke porukom koja je on tražio. Suza zbog te poruke, koja je njega odvela na ovaj put. Suza zbog svog života posvećenog teretu koji je često pretežak da ga nosi samo jedan čovek.

Prišao je devojci, lagano prstom dodirnuo početak zapisa na njeom stomaku, i žmureći mogao je da oseti obrise slova pod jagodicom svoga prstra, čitao je zapis. Uzeo je papi i pero, i krenuo da prepisuje kovačevu poruku. Samo pravi učenjaci poput njega koji su umeli da rastumače znakove na stećcima, i pismo drevnih Latina, mogli su da pročitaju kovačevu poruku ispisanu vrelim gvožđem na njenoj koži. Kada je bio gotov, rekao je devojci da se obuče, da legen da spava, da odmori. Čeka ih put, ujutru će je povesti sa sobom. Odvešće je u manastir, gde će se sestre starati o njoj.

A on?

Šta će sa njim biti, pomislio je. Sada kada je ispunio svoje obećanje, hoće li imati snage da nastavi svoj zavet…

 

Put je bio pred njim, obasjan jutarnjim suncem, iako je drum sada bio suv, on je koračao jednako umorno kao i one noći kada je tražio kovača. Pored njega je hodala Kudrava, vodio ju je u manastir. Da li je bila srećna ili tužna, to on nije mogao da zna, nije ni želeo da sazna.

A on?

On će nastaviti da korača.

Pismo

Posted: October 28, 2013 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , ,
0

ПИСМО

 

 

Осећао је да га године сустижу, нарочито су му тешко падала ова хладна магловита јутра у позну јесен. Магла га је гушила, икао то није желео никоме да призна. Морао је чак неколико пута да се гласно накашља у својим кочијама, док је долазио на посао у дом владе. Кочијаш би застао и упитао га дал је добро, на шта је он само одмахивао главом, и показао возачу да настави пут. Труцкање кочије по старој калдрми престонице данас му је нарочито сметало, осећао је да га сваким ударом, скоком дрвеног точка од камен, свака кошчица у телу боли. А некада је уживао у овим јутарњим вожњама од свог дома до посла, уљуљкан дрмањем кочије, удобно смештен на меканом седиштту кочије, дремао би и ослушкивао гласове престонице, која се будила. То су били дани када је био управник града, ранораниоци би га са осмехом поздрављали, а он би им немарно одмахивао руком. Наравно возио би се у отвореним колима, само би по киши навлачио покривач преко кочије, али то су били сада већ давни дани. Сада је старац, брада иако сада много дужа но раније, оседела је. Сада је председник министарског савета, први министар, младе краљевине, која се бори са великим неманима. Такође је и министар ванских дела, „стари лисац“ називали су га посланици оних земаља које краљевини нису наклоњене. Осећао је да му је потребан мир, топла бања, угодни базен, и чаша рујног вина из рајачких пимница, баш из оног највећег бурета његовог рођака Сретена. Али времена за одмор није било, држава га је чекала. А над државом надвили су се сиви, тешки, злослутни облаци облаци. Више но ишта старац је желео мир, али је знао да на њега нема право, он је глава, и прво после краља.

Крај врата је одложио свој верни штап, он му је помого да се попне степеницама, које су водиле до његове канцеларије. Сео је за свој велики тешки сто. Јутрос му је сто више но икада деловао превише китњасто украшен барокном резбаријом, то га је додатно нервирало. Као по неком устаљеном ритуалу неразмишљајући прошао је рукама кроз своју дугу браду, а затим погледао на хрпу поште које је лежала пред њим на столу. Дакле опет је закаснио, чим је пошта стигла пре њега, некада му се то није дешавало, а сада је то постало већ свакодневица. Почео је да прегледа пристиглу пошту. Било је ту: дневних новина, дипломатске коресподенције, неколико обавештења из двора и управе града, позив на свечану вечеру поводом годишњице краљичиног коњичког пука, два рачуна за трошкове канцеларије, и једно обично писмо. Обичан коверат, адресиран лично на њега, а на страни пошиљаоца, писало је само : Паланка. Мрзео је којекаква анонимна писма, која су у гомилама стизала у дом владе. Углавном комшиска тужакања о којечему, на ово, те ово ил оно, безначајна сеоска посла. Већ је одавно наредио свом секретару да му таква писма не доставља, само би губио време исчитавајући их. Ипак отворио је пристигло писмо, и почео да га чита. Док га је читао, осећао је како му се грло стеже, а прсти којима је држао писмо коче и хладе. Када је коначно прочитао целу садржину писма, није се померао, неколико минута седео је непокретно и немо гледао у хатрију пред собом. А онда је скочио са столице, одгурнувши је од себе, тако да је пала иза њега, правећи буку. Хтедећи да позове свог секретара, неконтролисано се продерао:

–       Милане !!!

Чувши тресак столице, а затим и вику свог шефа, Милан је готово одмах улетео у канцеларију првог министра. Осетио је страх да се старцу није нешто десило. Било му је лакше кад је видео да старац стоји, а да је само столица пала.

–       Изволите господине Никола. – обрати се секретар.

–       Милане када је стигла ова пошта? – упита старац, придржавајући се руком за ивицу стола.

–       Десетак минута пре Вас.

–       Да ли сте прегледали пошту?

–       Да господине, остало је још пар писамо, која сам упутио кабинетима других министара. Разне притужбе и молбе, хвалисања за класу и напредовање унутар служби… знате већ…  Ако желите могу затражити да вам их доставе, али знам да Ви обично не волите да губите време са тим стварима.

–       А одкуд онда ово писмо? – запита старац дрхтавим гласом, показујући погледом на писмо које је до мало пре читао…

–       Опростите, ако сте добили неко анонимно писмо, сигурно ми се затурило између „Политике“ и „Правде“. Одмах ћу га склонити. – кренуо је ка столу да узме писмо.

–       Стани. – зауставио га је старац.

–       Ти дакле ниси видео ово писмо?

–       Нисам господине Никола.

–       Ниси га ни прочитао?

–       Не, господине Никола сада га видим први пут.

–       Одлично… Ко је још могао да види ово писмо?

–       Па сем поштара нико, у ваш кабинет од јутрос нико није долази.

Старац је стојао и размишљао, сво време посматрајући свог секретара, док му је секретар враћао столицу на своје место.

–       Милане слушај ме добро. – коначно прозбори старац – однећеш ово писмо лично краљу. Не одвајај се од писма, и постарај се да будеш поред краља док га буде читао. Пре тога, ја ћу да запечатим писмо, а ти ми за то време донеси ракију…

Секретар је одлично знао да господин Никола не пије, поготово не ракију и поготово не на радном месту. И зато га је запитао:

–       Да ли сте добро господине?

–       Милане, рекох ти да ми донесеш ракији. – одговори старац.

Када се Милан вратио у кабинет са бокалчићем ракије и чашицом, писмо је већ било запечаћено црвеним воском и личним грбом господина Николе. Старац затим узе чашицу са ракијом и једним потезом руке и главе испразни чашицу, а затим пружи писмо свом секретару.

–       Предаћеш га лично краљу, никоме другоме. Узећеш моје кочије, да би што пре стигао на двор. И запамти главом ми одговараш за то писмо.

Када је Милан са писмом изашао из кабинета, старац се лагано спусти на своју столицу, и загњури лице у своје руке, више га ништа није болелео, нити је осећао умор, сада га је морио страх…

У радном салону двора, Милан је чекао младог краља. Салон богато опремљен гарнитуром за седење, само је донекле обликом подсећао на старе отоманске диване, док је намештај пратио најмодернију моду Европе. По личној жељи краљице намештај је донешен из Париза. У овом салону су се најчешће одвијали дипломатски пријеми и разговори, као и радни састанци његовог височанства са себи најближим сарадницима.

Чекајући младог краља, Милана је полако почело да обузима нестрпљење, али и немир, како због хитности и важности коју му је наредио његов стари шеф, али још више што сам није знао садржину писма… Коначно на вратима салона се појави краљ Србије.

–       Да чујем шта је то Пашићу толико хитно, кад ми Вас је послао да ме прекидате, и то баш данас. Зна ли он да ја у кабинету имам уваженог госта из Русије, личног царевог изасланика. Схвата ли Пашић ваћност мог госта, кад је сад нашао да ме прекида. Гост је ту да самном уговори посету руског императора. Император лично намерава да обиђе братске православне земље. Том посетом, би смо склонили шапе нашег северног суседа са нас, ако не трајно, али бар на неко време би смо их смирили, и могли би смо да предахнемо. Управо покушавам да убедим императоровог изаславника да у Нишу организујемо састанак императора и наших суседних краљевића. Схвата ли Пашић шта ће Србија тиме добити.

Милан је примећивао видну узбуђеност на младом краљу, готово да му је једва полазило за руком да не скаче од среће. Због прилике која му се пружа, краљ је био веома радостан, што је било реткост за њега.

–       Добро, реците ми Милане, зашто вас је Пашић послао?

–       Послао ме је да бих Вам предао ово писмо. Строго ми је наредио да будем у вашој близини док га будете читали. – Милан пружи писмо краљу, а овај поче да загледа писмо, примећујући да је оно већ отварано, а затим поново печатирано.

–       Писмо је стигло јутрос за господина Николу, он га је прочитао, а затим опет печатирао, и упутио Вама. – појасни Милан.

–       Дакле Милане, Ви не знате садржину писма?

–       Незнам, ваше височанство.

–       Па хајде онда да видимо, какву то пошту добија господин Пашић, кад је мени прослеђује.

Краљ, затим преломи печат, и извади хартије из коверте. Милан је могао да примети како његово височанство губи оно радосно усхићење са свог лица, и како постаје готово бесан, док чита предато му писмо. Када је коначно завршио са читањем, нагло је прострелио Милана погледом. Погледом пуним мржње и љутње, због чега Пашићев секретар учини један корак у назад.

–       Шта је ово Милане?

–       Ваше височанство, ја не знам садржину писма…

–       Шта је ово? … још једном запита бесно краљ, а затим нервозно поче да шета по салону, посматрајући намештај у салону, поглед му паде на стаклену витрину у којој се налазио кристални сет који је његов отац добио на поклон од неког азиског дипломате. У том тренутку у краљевим очима могла се препознати јасна жеља да поразбија те кристале. Коначно краљ је зажмурио, и мало се смирио.

–       Добро, и шта Вам је Пашић рекао за ово?

–       Ништа више ваше височанство, али био је видно узнемирен, готово уплашен. – одговори Милан.

–       Како сте дошли на двор?

–       Кочијама првог министра…

–       Она су још пред двором?

–       Да, ваше височанство.

–       Онда крећемо.

–       Али, ваше висоанство, није ред да се Ви…

–       Милане, немам времан, морао бих да чекам кочијаша пола сата док упрегне моја кола. Крећемо !!!

У кабинету првог министра, старац је седео за својим масивним столом, поглед иако усмерен ка изгравираном прибору за писање био је далек, изгубљен, а бокалчић у ком је била ракија био је празан. Тргнуо се тек кад је зачуо кораке који се приближавају његовим вратима. У кабинет уђоше краљ и секретар првог министра.

–       Ваше височанство… – обрати се старац када је угледао посетиоце.

–       Чика Никола, шта је ово ? – запита краљ показујући на писмо.

–       Не знам височанство… овај… мене је то затекло јутрос на столу…

–       Шта да чинимо чика Никола? Побогу чика Никола?

–       Можда би смо требали дати писмо министру војном… овај… можда се он боље разуме у те ствари, комадант је војске…

Милан је посматрао како краљ, сузбија свој бес, из поштовања према старцу, а са лица свог шефа јасно је читао страх. Коначно краљ, прекиде тишину.

–       У праву сте чика Никола, дајте восак да запечатим писмо. Милане однећеш сместа ово писмо министру војном. Буди крај њега док га буде читао.

–       Ако дозволите височанство, господине Никола, где да потражим министра војног?

–       У ово време је код куће на ручку, крени одмах док није кренуо у гарнизон гарде… – одговори старац, изазивајући дивљење код Милана, јер је старац увек знао где и шта му раде министри и битни људи у држави.

–       Разумем господине Никола… – рече секретар и крене.

Док се возио кочијом ка кући министра војног, некаква чудна хладноћа и језа пролазила је Милану кроз кичму. Лоше слутње су га бринуле. Иако се магла већ одавно подигла, секретару је било изузетно хладно.

Ускоро министар војни прими Пашићевог секретара у својој топлој соби. Министар је на себи имао лаку летњу одећу, а соба је била загрејана великом поћком, у којој се чуло пуцкетање цепаница које су гореле. Министар је био веома расположен.

–       О госн Милане, откуд Вас?… Знам знам Баја Вас шаље? Реците о чему се ради? Па побогу госн Милане, раскомотите се, опростите ако је овде претопло, али моја госпођа је у блаженом стању, па јој је зима, и онда морамо и кад не треба да грејемо у целој кући… Шта ћете, неко само њој буде топло, а ја ћу већ некако лако, кад сам издржао Бугаре, и Турке, лако ћу ја са топлотом. – шаљиво се запричо комадант српске војске.

Коначно министар војни узе писмо, и поче да га чита. А затим озбиљно погледа Милана:

–       Ово је нека шала? Шта је ово?

Милан затим исприча министру све што је знао о писму, и како су га Пашић и краљ, послали са писмом код њега, те да га чекају, у кабинету првог министра, да чују шта о писму мисли министар војни.

–       Дакле, њих двојица чекају, шта ћу ја да урадим?

–       Да. – одговори Милан, а затим би затечен јер је министар почео гласно да се смеје. Те затим приђе пећки, отвори вратанца на њој, и убаци писмо у ватру. Потом лаким кораком дође до затеченог Милана, потапша га рођачки по леђима, и рече:

–       Пренеси ти мој госн Милане, његовом височанству и госн Баји да је са писмом све сређено… – рече министар војни. – Богами остарео је мој Баја… – Додаде за себе министар.

 

 

Poslednji gutljaj vina

Posted: March 10, 2013 in Price - Stories
Tags: , ,
1

ПОСЛЕДЊИ ГУТЉАЈ ВИНА

 

Посматраш вино, сатима, гледаш рујни одсјај светлости на ободу црвене течности, бoје крви, боје нечистих усана, које желиш, o којима машташ, можда осећас страх да ако отпијеш тај један последњи гутљај те тајанствености да ће све нестати, да ће нестати илузија црвне светлости, топлине, сенка свеће које се поигравају на ивици чаше, због твог немирног даха…. Посматраш вино, осећаш његову киселост, сласт, као угриз страсног пољубца, желиш га испити, али желиш да траје, да његов укус, мирис не исчезне када га будеш изручио у своје чељусти. Његов ти мирис мами ноздрве, зове те, опијa, осећаш га као танак сан који се увлачи под твој јастук, зове те да га испијеш…. Желиш да траје….


Probuđeni

Posted: September 18, 2012 in Price - Stories
Tags: , , , , ,
0

ПРОБУЂЕНИ

 

Осећај спознаје познатог, осећај будности, колико је само пута прошао кроз све ово. Свест полако почиње да се буди из сна. Свест се јавља из мрака нава, из ништавила сна. Опет се буди, опет може да бира своју јав, свој живот, своју судбину. Постаје свестан сво тела, у својим тек пробуђеним мислима он може да га обликује, дозвољено му је да бира шта ће бити. Дозвољено му је да бира број удова, њихову снагу, број чула, њихову оштрину, да бира пол, карактер, нарав, има највећу моћ избора од и једног бића икада. Помишља на звуке, на безброј тонова којих је био свестан у претходним животима-јавама, на хиљаде гласова, стотине раговора различитих језика, помишља на звуке звери у хладним ноћима, на јутарњи цвркут птица. Сећа се како је једном опијен тим цвркутом одабрао да и сам буде птица, обликова је своје тело попут прелепе рајске птице, разнобојног перја, са гласом славуја, било му је забавно када је почео да пева птичији пој, али већ после неколико дана то свакодневно понављање истих звукова му је досадило, зажелео је да пева дргачије, више није мога да бира. Када једном одабере више нема право на промене све до следећег бирања. Сигуран је више неће направит исту грешку, неће поново бити птица, иако било је прелепо летети, посматрати облаке се њихове горње стране, бити изнад њихове белине, изнад планима, река, шума, изнад људи. Бити толико близу Сунцу. Једном је полетео сувише високо, учинило му се да ће дохватити звезде, али онда га је ухвато стравичан ветар, носи га је, баца са једне стране на другу,  претећи да ће га сваког тренутка бацити на оштро стење, литице, хриди. Његово прелепо шарено тело постало је најобичније перо ношено ветром. Не, сад зна, сигуран је овај пут неће бити птица.

Сетио се ветра, сетио се како је једним био опчињен снагом великих урагана, огромних ковитлаца који чисте све пред собом, водених стубова који се подижу над морем попут неке нестварне пијавице, подижући и носећи рибе. Бити риба то га је једном фасцинирало, пловити најдубљим морима, открити нестварне пределе подводног света, и био је риба, али му је и то ускоро дојадило, недостајало ми је Сунце, Месец. Звезде, посматрао их је из воде као лоше, мутне фотографије нечега њему толико драгог, а толико далеког. Далеко њему заробљеном испод површине великог мора, океана. Не, неће бити риба, то застрашујуће искуство удаљености од звезда не би мoгао поново да преживи. Некако је више волео да удише ваздух од воде.

Чини му се да је највише пут био човек. Бити човек увек је дргачије, не постоје двоје истих људи, сви су различити. Једном је одабрао да буде вук, следећи пут лисица, и чинило му се та је то тако слично, али када одабер да буде човек и измени само мали детаљ карактера или боју очију, сваки пут буде веома веома различито. Зато је највише бирао људски облик, Сваки пут је мења, учио је на сапстевеним грешкама, покушавао је да створи што бољег човека, у чијем телу ће се што лепше осећати, у чијем ће животу уживат. Да људи су за њега били највећи изазов. Могао је да бира хоће ли бити човек или жена, та два тако различита створа, која не могу једно без другог, иако што их више посматра, и проводи време у људском телу, он постаје свестан њихове огромне разлике. Постајао је све више свесни ралике између њихових тела, њихове снаге, интелигенције, начина размишљања. Та за њега сваки пут све већа разлика имала је једини смисо у тренцима њиховг сједињавања, у тренуцима када су стварали нов живот.

Колико пута је само би војсковођа, а затим и војних. Колико је дргих људи убио у безсмисленим ратовима. Ратовима насталим јер се брани начији став, брани се нечија реч, реч која ће чим се једном искористи нестати, реч који ће нестати чим се употрбе. И сам је био мајстор реч, користо је њихову магичну моћ над великим масама, контролисао је људе вештином говора, необична моћ. А онда је покуша да ухват и складишти све те искошићене речи, и схвато да су оне безвредне трунке стварости које не потоје, толико моћне и опасне да је боље што мање да их користити. Зато је ћутао, допадало му се да ћути и немо посматра људе око себе.

Колико је пута стварао новог човека док је водио љубав у хиљадама својих живота. Осетио је страх родитељства, жељу да штити своје потомство. Осетио је жељу за жртвом. Био је владар који је желео добро својим поданицима, али то добро значило је нечију патњу. Био је радник, био је кмет, био је роб, радио је за себе, за своју заједеницу за свог власника, господара. Био је господар, робовласник који је умео да се преда сопственим задовољствима, али опет неко је патио док је он уживао.

Када је преживео хиљаде и хиљаде људских живота, почео је тек да надзире смисао човечијег живота, и није му се допало оно што се откривало пред њим. Онда је бирао живот неке животиње, неке звери, или обичног пољског миша, али га то није смиривало, ти животи су тако једнолични, исти, недостајала му је динамика, неизвесност људског постојања, и опет би бирао да буде човек.

Сада док се буди, док има право да бира схватио је да је уморан, није могао поново бити зец, нити мрав сувише је једноставно, а да буде опет човек, није ни то желео, једноставно био је уморан људских сукоба, мислим, планова, свега… А онда се сетио, одабраће овај пут нешто друго, нешто што до сада није бирао, одабраће да спава, па ако се опет пробуди, тад ће размислити шта ће бити, тада ће бирати или ће једноставно наставити да сни.

Podvodna pećina

Posted: April 29, 2012 in Price - Stories
Tags: , , , , , ,
0

-Како сте спавали? Била је олујна ноћас…

-Добро, хвала, нисам осетио.

-Чудно, заиста као да сте рођени на таласима, не смета вам љуљање брода, а ноћашња олуја пробудила би и најискусније морнаре… Сигурно сте дуго били на води…

-Још увек не знате ко сам? (more…)