После десет година опет сам у старој родитељској кући. Ово је последњи пут да сам у њој. Рођен сам у њој пре више од четрдесет година. Сећам се меког али гласног мајчиног гласа како виче моје име док истрчавам у двориште, жељан игре у хладовини старе јабуке: “Марко куда си пошао …” Јабука је давно иструлила, осушила се, ветар јој је покидао гране, последње лишће са ње је опало пре много много лета. Остало је само мало једва приметно узвишење на месту где је отац некада гомилао суво лишће јабуке када би затрпало читаво двориште у раним топлим јесењим данима.
Сећам се очевог грубог гласа како ме дозива: “Марко улази у кућу, чекамо те !!!” Мајка би тада најчешће додала : “Супа се охладила…” или “Ручак је готов…“ Толико сам волео то двориште. Умео би да се попнем у крошњу јабуке и да сатима тамо седим сакривен полако се сладећи крупним сочним плодовима дрвета ког више нема.
Уживао сам у топлим вечерима када би смо отац, мајка и ја седели у дворишту, посматрали звезде које су буде над нашим двориштем и причали диго о безначајним стварима. Сада када имам своју децу, схватам их како су се трудили да улепшају свет за мене, и заиста полазило им је то за руком. Био сам срећан са њима. Када бих сада могао само на трен да поразговарам под крошњом старе јабуке са њима, да се вратим у то давно безбрижно време дечије радости. Можда једино искрено време. Можда једино стварно време. Али они су сада далеко, далеко, и неће се више вратити, као што се ни ја више нећу вратити у моју стару кућу, јер ње више неће бити, исто као и њих.
За недељу дана доћи ће булдожери и све ће поравнати, више нико никад неће препознати малену хумку насталу од старог, сувог лишћа јабуке, на којој сам тако волео да се играм док би отац и мајка разговарали, испијајући кафу у хладу јабуке. Више нико никог неће дозивати са маленог прозора кухиње, више нико неће знати да се некада овде налазио мој дом.
Добро доста је, то се морало обавити, моја деца не желе да се врате у мој родни град, у старој кући одавно више нико не живи, једино што сам могао било је да је продам. Овде ће за пар месеци нићи нов тржни центар, вероватно ће на месту маленог хума од сувог лишћа, бити паркинг за море купаца који ће корачати по мом дворишту, можда ће одељење са чоколадама сместити баш тамо где је некада била моја соба, било би то тако сурово зар не…
Коначно морам и то да обавим, као лешинар узећу из старе куће све оно што ми још може користити, а све што оставим препустићу гусенимаца булдожера. Ево ме на тавану, сећам се одлично када сам се први пут попео тамо. Отац и мајка су били толико бесни и викали на мене. Тада сам први пут добио батине од оца. Заправо то је био једини пут да ме је ударио, па добро сада га разумем имао је право, попео сам се без мердевина, успезао сам се уз олук, а затим ни сам не знам како дошао до малих врата тавана, кроз која сам се некако увукао унутра. Дуго, дуго после тога нисам ни помислио да се попнем овде. Очеве једине батине уродиле су плодом, и када сам порасто, и требао за нешто да се попнем на таван, никада се не бих диго задржавао, као да сам се бојао да ће ме очева казна задесити опет чим сиђем.
Гомиле старог наместаја, делови машина којима више не могу да одредим сврху, неке старе торбе, неколико трулих јакни, једна бунда изгрижена временом и мојљцима. Зарђали есцајг, пар поломљених тањирам једна читава шоља за млеко. Стаклени балон од пет литара, у коме изгледа још увек има ракије. Каца, пар канти, неки пробушени лонци невешто закрпљени канапом.
Коначно уз сам оџак примећујем гомилу цигли као да су се обрушиле од димњака. Погледао сам мало боље, између обрушених цигли била је једна дрвена кутија, изгравирана необичном шаром. Отворио сам кутију, унутра је било неколико старих слика, толико избледелих и нагрижених влагом и димом да на њима нисам могао никога препознати. А на самом дну кутије био је пожутели коверат, готово слепљен са дрветом. Пажљиво сам некако успео да одвојим коверат од кутије. Још пажљивије сам отвор коверат и из њега извадио стару хартију, исписану избледелим мастилом. Покушао сам да разазнам делове старог писма. :
Ми нисмо имали среће. Сватам те, и разумеме, али свати и ти мене да немам другог избора. Ја то морам урадити, обоје смо прошли пакао. Знаш добро колико вас обоје….
Затим је следило пола стране неразговетног избледелог текста, тек ту и тамо препознао бих по неко слово, а јасно сам мого да наставим са читањем тек при крају странице…. Нисам могао да схватим да ли ово пише мушкарац или жена, рукопис ми није био познат. Нисам мога да одредим коме је упућено ово писмо, да ли је упућено мојој маци или мом оцу. Дрхтао сам док сам читао наставак. Мојих четрдесет и кусур година живота били су лаж, моји родитељи, моја детиња срећа све је то била лаж.
Наше дете се неће сећати, још је мало. Нека никада не сазна за мене, тако је најбоље.Тешко ми је, али тако је једино могуће, само тако можемо наставити даље. Само тако он може мирно одрастати. Ужасно ми је, али само тако ми можемо неаставити да живимо, све друго је немогуће. Опрости, и знај да и ја теби све опраштам. Ја сада одлазим, више ме никада нећете видети. Немој покушавати да ме спречиш, молим те не чини то, биће нам обома теже…. Не тражи ме. Чувај ми нашег Марка…