ПРОБУЂЕНИ
Осећај спознаје познатог, осећај будности, колико је само пута прошао кроз све ово. Свест полако почиње да се буди из сна. Свест се јавља из мрака нава, из ништавила сна. Опет се буди, опет може да бира своју јав, свој живот, своју судбину. Постаје свестан сво тела, у својим тек пробуђеним мислима он може да га обликује, дозвољено му је да бира шта ће бити. Дозвољено му је да бира број удова, њихову снагу, број чула, њихову оштрину, да бира пол, карактер, нарав, има највећу моћ избора од и једног бића икада. Помишља на звуке, на безброј тонова којих је био свестан у претходним животима-јавама, на хиљаде гласова, стотине раговора различитих језика, помишља на звуке звери у хладним ноћима, на јутарњи цвркут птица. Сећа се како је једном опијен тим цвркутом одабрао да и сам буде птица, обликова је своје тело попут прелепе рајске птице, разнобојног перја, са гласом славуја, било му је забавно када је почео да пева птичији пој, али већ после неколико дана то свакодневно понављање истих звукова му је досадило, зажелео је да пева дргачије, више није мога да бира. Када једном одабере више нема право на промене све до следећег бирања. Сигуран је више неће направит исту грешку, неће поново бити птица, иако било је прелепо летети, посматрати облаке се њихове горње стране, бити изнад њихове белине, изнад планима, река, шума, изнад људи. Бити толико близу Сунцу. Једном је полетео сувише високо, учинило му се да ће дохватити звезде, али онда га је ухвато стравичан ветар, носи га је, баца са једне стране на другу, претећи да ће га сваког тренутка бацити на оштро стење, литице, хриди. Његово прелепо шарено тело постало је најобичније перо ношено ветром. Не, сад зна, сигуран је овај пут неће бити птица.
Сетио се ветра, сетио се како је једним био опчињен снагом великих урагана, огромних ковитлаца који чисте све пред собом, водених стубова који се подижу над морем попут неке нестварне пијавице, подижући и носећи рибе. Бити риба то га је једном фасцинирало, пловити најдубљим морима, открити нестварне пределе подводног света, и био је риба, али му је и то ускоро дојадило, недостајало ми је Сунце, Месец. Звезде, посматрао их је из воде као лоше, мутне фотографије нечега њему толико драгог, а толико далеког. Далеко њему заробљеном испод површине великог мора, океана. Не, неће бити риба, то застрашујуће искуство удаљености од звезда не би мoгао поново да преживи. Некако је више волео да удише ваздух од воде.
Чини му се да је највише пут био човек. Бити човек увек је дргачије, не постоје двоје истих људи, сви су различити. Једном је одабрао да буде вук, следећи пут лисица, и чинило му се та је то тако слично, али када одабер да буде човек и измени само мали детаљ карактера или боју очију, сваки пут буде веома веома различито. Зато је највише бирао људски облик, Сваки пут је мења, учио је на сапстевеним грешкама, покушавао је да створи што бољег човека, у чијем телу ће се што лепше осећати, у чијем ће животу уживат. Да људи су за њега били највећи изазов. Могао је да бира хоће ли бити човек или жена, та два тако различита створа, која не могу једно без другог, иако што их више посматра, и проводи време у људском телу, он постаје свестан њихове огромне разлике. Постајао је све више свесни ралике између њихових тела, њихове снаге, интелигенције, начина размишљања. Та за њега сваки пут све већа разлика имала је једини смисо у тренцима њиховг сједињавања, у тренуцима када су стварали нов живот.
Колико пута је само би војсковођа, а затим и војних. Колико је дргих људи убио у безсмисленим ратовима. Ратовима насталим јер се брани начији став, брани се нечија реч, реч која ће чим се једном искористи нестати, реч који ће нестати чим се употрбе. И сам је био мајстор реч, користо је њихову магичну моћ над великим масама, контролисао је људе вештином говора, необична моћ. А онда је покуша да ухват и складишти све те искошићене речи, и схвато да су оне безвредне трунке стварости које не потоје, толико моћне и опасне да је боље што мање да их користити. Зато је ћутао, допадало му се да ћути и немо посматра људе око себе.
Колико је пута стварао новог човека док је водио љубав у хиљадама својих живота. Осетио је страх родитељства, жељу да штити своје потомство. Осетио је жељу за жртвом. Био је владар који је желео добро својим поданицима, али то добро значило је нечију патњу. Био је радник, био је кмет, био је роб, радио је за себе, за своју заједеницу за свог власника, господара. Био је господар, робовласник који је умео да се преда сопственим задовољствима, али опет неко је патио док је он уживао.
Када је преживео хиљаде и хиљаде људских живота, почео је тек да надзире смисао човечијег живота, и није му се допало оно што се откривало пред њим. Онда је бирао живот неке животиње, неке звери, или обичног пољског миша, али га то није смиривало, ти животи су тако једнолични, исти, недостајала му је динамика, неизвесност људског постојања, и опет би бирао да буде човек.
Сада док се буди, док има право да бира схватио је да је уморан, није могао поново бити зец, нити мрав сувише је једноставно, а да буде опет човек, није ни то желео, једноставно био је уморан људских сукоба, мислим, планова, свега… А онда се сетио, одабраће овај пут нешто друго, нешто што до сада није бирао, одабраће да спава, па ако се опет пробуди, тад ће размислити шта ће бити, тада ће бирати или ће једноставно наставити да сни.