Катарина…. студент … како то глупо звичи… Повратак са факултета, после не положеног испита… сада свима треба рећи да си пала… како мрзиш тај осећај…. а да си положила да ли би се ико заиста радовао, и ти би осећала празнину, а остали завист… рекли би види је штреберка… овако сви ће се подругљиво смејати уз оно “ма положићеш”… немој да се нервираш и слична срања… А да требаш и да јавиш родитељима… ма послаћеш само поруку, и рећи ћеш да мораш да спаваш…. ноћас си учила … повероваће… не можеш сада да причаш и да их слушаш… У стану те чека цимерка, та има све, завршава факлутет, ради повремено, врти момке око прста… не подносиш је… Завидна си… Ма не заболе те за њу… нек се носи и она и глупаци који је прогоне, и њене оцене, и као другарски савети… Нема шансе да јој кажеш да си пала… знаће чим те види… Бацићеш торбу на кревет, обути патике, ону твоју омиљену црну хаљину, зграбити новчаник и без речи изјурити напоље… Позови Зумбулку, она је увек расположена… Да само она може да ти врати расположење… Па и та твоја сестра од тетке Зумбулка твоји је родитељи мрзе, црна овца у фамилији… понекад ти се чини да је и тетка мрзи, ма не они су сви само љубоморни на њу… све је постигла… али… али не онако како су они хтеле… Завршила је факултет, а кад ћеш ти то урадити… Запослила се… Спава са ким стигне… Живи сама… Ма не они су само љубомрни на њу…. а то што готово никад није трезна, или се само сељачи… Ма ко зна шта користи… Замисли она ужива у свом надимку Зумбулка, колико је то створење уврнуто… Да она ти треба сада…
Наравно Зумбулку није требало убеђивати… па она стварно ужива у свом надимку… она је кретен… али теби сада кретени и требају… Њена опуштеност и заболе ме за сутра ће те извући из кризе… Нашле сте се у парку… Зумбулка смрди на најгори дуван, фармерке су јој искидане, кроз процепе по њима виде назиру се тетоваже којекаквих змајева… Причао ти је једном онај друг са факса Синиша, да се усрао кад је видео све њене тетоваже… пошто је схватио да је целе ноћи набадао чељусти неког бизарног чудовишта, чије се тело простирало дуж Зумбулкиних леђа. Па то је одвратно… ал опет пожелела си тада да видиш ту исцртану звер на телу своје рођаке… Ниси ни ти сама у глави… Чак си замислила себе са нечим тако одвратним по свом телу… Ма не то је Зумбулка… Асистент хемије на П М Ф у, студент генерације, и једина малолетница икад привођена због узнемиравања јавног реда у селу Вилову… Добро то је било пре него што је уписала факултет, ту је пронашла свој смисао живота… У стању је данима да не излази из свог стана, да чита и пише научне радове, а онда да се олеши ко животиња и да недељу дана проведе у болници готово на реанимацији… Катарина хоћеш ли и ти да будеш попут ње…. не мошеж Катарина, она бар има некакв смисао живота, а шта ти имаш… Човече гора си и од луде Зумбулке…
Седите ти и Зумбулка на клупи у парку, пијете вино из пластичних чаша и ћутите… Тишина ти прија… знаш да Зумбулка неће ништа да те пита, ако јој ти сама не будеш рекла… није она културна… њу једноставно заболе за све друге… а ако има друштво да пије, зајебава се, и мења мушкарце њој је супер… никад се не мeша у њен живот… ма да су други покушавали да је промене… никоме није успело… Али она је променила друге… Почињеш да личиш на њу Катарина…. Сабери се… Зајеби овај испит данас, ниси ти сада овде… Зоран ти се не јавља већ два месеца… Ти си крива за то…. Ти и твоја кретенска љубомора… Па не можеш ти да поседујеш друге људе…. Јеботе понекад ти се чини да не поседујеш ни себе… Сабери се Катарина… Ало… А тако ти је потребно то сада… Тако ти је потребан неко… било ко… не… не можеш ти да будеш са било ким… потребан ти је неко само твој… Пијеш вино… Гледаш Зумбулку која готово гута никотински штапић, и ти си запалила, али не иде ти… знаш да ти никад цигаре нису пријале… и Зумбулка почиње да те нервира…
Укус вина те смирује, осећаш како полако почиње да ти обузима тело.. Да ли вам је то друга или трећа флаша… ма небитно је… битно је да ти коначно нешто прија… А онда примећујеш њега… Старије је мало.. можда.. можда једно пет ил седам година од тебе, седи две клупе даље… има црну кожну јакну, са ресама на рукавима, лице му не видиш најбоље.. па он седи ту сво време непомично… повремено погледа на сат на руци… прилично скуп сат… о глупачо па зар си сад и спонзоруша постала… Вино у теби ил већ нешто не да ти да одвојиш поглед од њега… Сигрна си да те је приметио, али то не показује… И даље немо седи на тој клупи, чека ли неког… Не не чека, заваљен је опуштено, и гледа у даљину… опет гледа на сат… Поред њега је торба, тек је сада примећујеш… шта ли је унутра… Постајеш радознала, капљице вина које су већ стигле до твоје главе наводе те да погађаш шта је у торби…
Окренуо се ка теби… први нагли покрет који је учинио… гледа те… смеши ти се… примећујеш да му је поглед заустављен на флаши вина стиснутој твојим бутинама… Можда жели да буде ту уместо те флаше… сигурно то замишља… не … не.. то ти замишљаш… Устаје, прилази ти, из торбе вади флашу пенушавог вина… очигледно спремњеног за неку другу цуру која није дошла… Осмехујеш му се кретенски.. А и он теби… Седа крај тебе… Ниси ни приметила кад је Зумбулка отишла… Сигурно пиша иза неког жбуна, и посматра те како се глупо понашаш са тоталним странцем…
Он отвара шампањац, који цури из флаше… Хладна течност пада по твојој хаљини… на тренутак се тргнеш док осетиш влагу како цури по теби… а затим осећаш како те мехурићи заводљиве течности додирују по непцу, и клизе низ твоје грло…. Пијана си… Пијеш и наздрављаш са тоталним незнанцем…. Осећаш његов мирис, сада си сигурна да је чекао неку девојку, али она није дошла… А теби одавно нико није дошао… Па зашто се онда неби препустила опијености која те је већ обузела…
Осећаш његову лоше обријану браду близу твог образа.. Боцка те… Прија ти… Колико дуго те ништа није…. Само још један гутљај вина и његове усне ће бити на твојима… Само још један гутљај, и границе више неће постојати… Нека то буде сада.. Овде… Ту у парку ове топле јесење вечери… Само још један гутљај вина и бићеш опет нечија…. Имаћеш га толико дуго колико вино задржиш у устима… Али вредеће…
Само када би било вина за тај последњи гутљај… празне флаше леже крај твојих ногу…