Goran Curcic

ЧУВАРИ ЈЕЗЕРА

 

Као и обично вечера је послужена у великој заједничкој трпезарији. Лома је заузео своје место за гломазним дрвеним столом. Мирисна пара уздизала се са чорбе у гломазној здели пред њим. Могао је да препозна љуте мирисе паприке, сладуњаву шаргарепу, зеленило разних трава, јаку готово горку ноту дивељег меса и неообичне ароме разноразних гљива које је кувар Сироти додавао својим како је он то називао уметничким радовима. Сви у дружини су одавно заборавили право име дебељушкастог кувара, који им је сваког дана спремао вечере и храну за пут око језера. Кувара су одавно прозвали Сироти, јер се увек жалио да нема све што му треба како би његова храна била баш онаква какву је он желео. Сироти никада није јео са остатком дружине, пред крај вечере би се појавио из кухиње, увек са великом криглом пива, тада би сео са дружином и започео разговор.

Лома је седео негде око средине великог заједничког стола, нешто ближе ватри великог огњишта, него ли улазним вратима. До њега су седели Секираш, снажан дрвосеча који је био задужен да снабдева дружину дрвима. Он је сваког јутра одлазио у шуму и враћао се пред вечеру са товарним коњем пуним цепаница и сувих грана спремних за кухињу, и за зимске залихе. Не ретко би Секираш донео из шуме и пуну корпу најразноврснијих шумских плодова и печурки за специјалитете које је спремао Сироти. Када би пронашао изузетно ретку љуту печурку, Сироти би му недељу дана пред сваки одлазак у шуму спремао бурић свог најбољег пива, које није волео да дели ни са ким. Секираш и Сироти никада нису одлазили на обиласке око језера.

–          Секирашу зар ти није досадно да сваки дан радиш исти посао? – запитао је Лома свог суседа за столом, тек колико би започео разговор док се миришљава чорба хладила у тањирима пред њима.

–          Досадно? Зашто би ми било. Да нема мене сада би смо јели хладну чорбу, вероватно би масни покров пливао по овој зеленкастој течности, у којој је Сироти убацио ко зна какве све ђаконије. А и смрзавали би смо се у овој великој просторији. Погледај ватру, уствари немој је гледати, послушај само како суво дрвеће пуца док га пламен облизује. Ја сам та дрва спремио још предпрошле године. Моје је да радим свој део посла, све док ми Капетан не каже другачије.

–          Лома, је новајлија, још није схватио најбоље како овде ствари функционишу… Чак још ни Капетана није упознао. – умеша се у разговор Гуглета, који је седео наспрам Секираша и Ломе.

–          Да али ја сам овде већ два месеца, и све што радим је да сваког трећег дана обиђем круг око језера, а затим два дана спавам у својој одаји. Хтео бих нешто да радим. Сврбе ме дланови, нису осетили тежину мача у рукама данима.

–          Друге послове ти не можемо дати сем оних које ти нареди Капетан. – рече Гуглета, док је из велике посуде сипао чорбу у свој тањир.

–          Али мени никакве послове ни није задао ваш Капетан. Нисам га ни видео. Набасао сам случајно на вашу постају и ви сте ме задржали, а сада ми не дате да идем….

–          А где би ти то ишао? И зашто? Не свиђа ти се наша дружина? – рече Секираш свом суседу за трпезом, док је испробавао, да ли се чорба довољно охладила. Правећи изразе одушевљења, новим уметничким делом мајстора Сиротог.

–          Заправо не знам где бих ишао. Немам неки одређени циљ. Ја сам путујући витез, ратник, а овде код вас губим време. Рекли сте ми да ћу код вас имати посла. Не кажем, сви сте добри према мени, али желим да се нешто дешава. Желим да се борим са неким.

–          Ми те не смемо пустити, без Капетанаовог одобрења. То смо ти већ колико пута рекли. – рече Гуглета.

–          Али када ће се више појавити тај ваш капетан?

–          Он долази. – мирно одговори Секираш

–          Да, да он свакако долази. – потврди Гуглета дрвосечине речи.

–          Али када, реците ми када? – млади ратник је желео конкретан одговор.

–          Новајлија, а већ би све да зна – умеша се старац Брдоје, које је седео са друге Ломине стране.

–          Не можемо ми знати какви еу планови Капетана. Наше је да служимо овој дружини, све док нам капетан не каже другачије. А капетан има пуно посла. Нисмо ми једина дружина која је под његовом командом. Сачекај док обиђе све своје дружеине, стићи ће и до нас – рече Брдоје.

–          Да, да капетан има пуно посла. Али он ће доћи, не сумњај у то. Увек се обрадује кад упозна младе ратнике. Сећам се кад сам се ја први пут руковао са њим. То је била част… Стрпи се пријатељу… – рече Гуглета.

–          Значи само треба да сачекам Капетана? – са неверицом прокоментариса Лома.

–          Да !!! – одговорише му сва тројица у глас.

–          Али шта да радим до тада? – запита поново Лома.

–          Како шта, па стражариш, ми смо језерска стража. – одговори му стари Брдоје, својим грубим тврдим гласом.

–          Те шетње око језера који ви називате стражама, заправо чему служе? Од кога чувамо језеро? – Наставио је Лома са питањима, иако их је постављао готово сваке вечери, само никако није могао да схвати одговоре.

–          Не новајлијо – одговори му Брдоје, спуштајући му пријатељски своју тешку руку на раме. – Не чувамо ми језеро, од никога. Ми пазимо да нико не дође са језера.

–          Ко би могао доћи са језера? Језеро је толико мало,  да га за један дан пешице обилазимо. Живи ли неко на оним острвима?

–           Зашто би ико живео на тим острвима. Тамо нема ни места, а ни од чега да се живи. Шта би јели. – одговори Гуглета на Ломино питање.

–          Можда рибу… – иронично рече Секираш.

–          Рибу, побугу Секирашу, риба из језера се не једе. Шта би ти Ситори сад рекао?! Да је чуо шта си сад изговорио, остао би без вечере читаве недеље, не би ти дао да крочиш у његову трпезарију, па макар му сваки дан порналазио оне његове омиљене печурке.

–          Глупост !!! – зачу се за малим столом у углу, за којим је одвојено од остатка дружине седео мушкарац у зремил годинама, зарастао у црну браду, огрнут богатим крзненим плаштом. Мушкарац је кашиком пребирао по свом тањиру. Одвајајући зелено од црвеног поврћа, и месо дивљачи од комадића глива.

–          Опрости Кнеже, само сам се шалио. – рече Секираш, човеку за малим столом који је сво време слушао њихов разговор. На шта је Кнез само одмахнуо руком, и промумлао нешто, неку реч једва чујно, а звучало је највише као да је још једном рекао – “глупост.

–          Зашто Кнез увек седи сам? – тихо запита Лома старог Брдоју.

–          Кнез је он, племенити род. – тихо одговори Брдоје новајлији.

–          Али зар Кнез не уме да каже било шта друго сем “Глупост”. Никад га нисам чуо да било шта са иким прича.

–          Не започињи кавгу са њим. Ако ти одмахне руком, или ти се осмехне, значи да си му пријатељ. Он је некад био моћан господар. И те какав господар. Племенита крв, стара вековима. Али су га млађа похлепна браћа и рођаци изиграли, преотели му дворе, отерали верну љубу, одвели дечицу ко зна где, тако да им се випше ни траг ни глас не зна. Па ти он сад има само свој живот… Неверује људима, чини да је помало на своју руку, али веруј ми дао би главу за било ког из наше дружине. Ми смо му сада једина пордица…

Лома, дискрено преко рамна погледа у правцу Кнеза. А Кнез ухвати Ломин поглед, и на тренутак му се осмехне, показујући му тако да је чуо целу Брдојеву причу о њему, али му некако није сметало. Изгледа да му се Лома допадао. А новајлина питања веселила, иако их је постављао увек и увек добијао исте одговоре.

–          И опет ми не рекосте ко би могао доћи са језера. – Изненађен Кнезовим осмехом, Лома брже боље реши да врати тему разговора на језеро.

–          Нико, што си досадан – одговори Гуглета, између два срка своје вруће чорбе.

–          А острва? – био је упоран Лома.

–          Острва, острва, острва… Има их три. На једном је мала шума, заправо седамнајест стабала и два жбуна. На другом је брдашце зарасло у неко цвеће јаког мириса, које кад дува ветар са језера, уме да ошамути ако превише удишеш тог мириса. А треће острво је пусто… – рече старац.

–          Ипак на пустом острву има некакв стуб?

–          Да, стуб са знамењем нашег господара, са грбом. – поносно рече Гуглета.

–          Ко је поставио тај стуб?

–          Како ко, па први стражари језера. Хероји страже. – и даље поносним гласом, рече Гуглета.

–          Хероји? – са чуђењем запита Лома.

–          Убијени су. – Објаснио му је Секираш, једном реченицом.

–          Ко их је убио? – запита поново новајлија.

–          Па стража. Зар си већ заборавио шта је задатак страже. Нико не сме доћи са језера. Убијени су док су се враћали. – појаснио је Брдоје новајлији.

Ломи и даље ништа није било јасно. Знао је да ће и сутра покушати поново да сазна кога и од кога стража чува језеро, или обалу језера. И знао је да ће се то његово неуспешно запиткивање наставити све док се не појави Капетан.

У том трнутку у трпезу уђе женска прилика, огрнута у црни плашт, испод кога се сијала сребрна верижњача. Плашт је своим рубовима имао црвени вез необичних знакова који су подсећали на игру пламених језика. Главу јој је прекривала дуга црна крецава коса, толико густа да јој је готово потпуно прекрила лица, те су јој се крупне тамне очи и пуне црвене усне једва примећивале. Благо се поклонила ка великом столу, поздрављајући тако целу дружину, а затим се упутила ка малом столу, за којим је седео Кнез. Кнез нагло устаде, угледавши је, клече пред њом на једно колено, ухвати је за руку и пољуби је у руку, са које је она претходно скинула кожну рукавицу.  На тој рукоавици до скоро је држала свог црног борбеног сокола ког је звала Гавран. А затим обоје изађоше у тишини из трпезарије.

–          Кнез опет није појео своју чорбу – однегде се зачу глас кувара Сиротог, који је баш тада улазио у трпезарио носећи своју велику криглу са пивом. Лома је очекивао да ће дружина почети да се смеје на куварову опаску, али сви су мирно ћутали, и наставили са својим оброком као да кувар, ништа није реко.

–          Зашто Кудрава увек иде сама у стражу, а прича једино са Кнезом? – тихо запита Лома Секираша.

–          Не играј се са Кудравом друже. – одговорио му је Секираш озбиљно.

–          Дрвосеча ти добро каже, Кудрава има смојих вештина за које боље никад да не сазнаш. Једном сам гледао како је својим уским бодежом убила дивљу свињу. Непогрешиво је знала где убада и колико дубоко треба да повреди ту дивљу звер, како би је учинила потпуно беспомоћном. А затим је истим тим бодежом, извадила срце из звери и као да пије вино из каквог пехара попила је из умирућег топлог срца сву крв. – рече Гуглета.

–          Причају да је рођена мртва, али да ју је Морана повратила у живот, и учинила својом штићеницом…

–          Доста дрвосечо, ти свашта чујеш међу твојим сеновитим дрвима, али немој овде причати којешта… Не призивај зло, ако си ти својом секиром заштићен, немораш се понашати неодговорно према осталима и призивати… – оштро прекиде стари Брдоје дрвосечу, а затим устајући, много пријатнијим гласом рече свима. – Децо, доста је за данас, време ја спавњу. Хајде Лома, сутра нас двојица стражаримо, имаћемо читав дан да причамо док будемо ишли око језера.