Archive for the ‘Price – Stories’ Category

ПРЕСУДА ЗА СУДИЈУ

Posted: January 11, 2015 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , ,
0

ПРЕСУДА ЗА СУДИЈУ

Чула се шкрипа старих степеница које воде у подрум. Под ногама крчмара Сотира труле степенице су се угибале. Или је Сотиров стомак постао претежак за ове степенице, или су оне превише година служиле подрум ове старе крчме. Трећа степеница је морала да се промени што пре, Сотир ју је већ неко време прескао када би ишао по вино, али нови шегрт редовно би се саплитао о њу. Већ је двапут разбио скрчаге са вином, због те натруле даске. Вечерас је Сотир био расположен: крчма му је била пуна, музика је забављала госте, а рујно вино трошило се брзином којом одавно није. Због те степенице, коју је крчмар прескакао без размишљања, због младости и окретности његовог шегрта, крчмар је вечерас наредио шегрту да се не одваја од столова и гостију, а да ће он силазити у подрум по вино и одлазити у оставу у двориште по храну.

Млади шегрт никада до сада није видео свог газду толико расположеног. Изгледало је да је крчмар највеселији човек на свету. Доносио је бачве са вином, весело добацивао и галамио на редовне госте. Повремено би чак и запевао гласно, што је изазивало смех, а затим и свеопште негодовање гостију, после чега би се крчмар још снажније смејао.

Прошло је више од двадесет година од када је крчмар доспео у овај град. Сећа се још дана када је са браћом разделио иметак који им је остао од родитеља, те је са својим делом пошао у свет. После неколико дана лутања доспео је у овај заборављени градић. Насеље му је деловало веома мирно, и то му се свидело. Решио је да овде остане. Запослио се као шегрт у овој истој крчми. Вредно је радио седам година, служио свог газду. Једног дана, када су газду сустигле године и болести, те више није могао на ноге, Сотир је откупио кафану од старог газде. Знао је посао, и још увек је имао пара од оног што му је остало од родитеља. Никада се у животу није расипао. Када је крчма постала његова Сотир ју је обновио и уредио по свом науму. У дворишту крчме направио је неколико соба за уморне госте.

Вечерас док је сипао вино у чаше, посматрао је свог шегрта. Сећао се како је он некад изгледао, када је тек почињао свој самостални живот, далеко од свог родног села, далеко од своје браће, далеко од бриге родитеља. Из мисли га је изненада пренуло одсуство сваке буке. Музика и жамор су наједном утихнули. Има ли шта горе за једног крчмара од тишине? Погледао је ка вратима и  угледао малу прилику Судије како у пратњи четворице својих извршилаца улази у крчму. Судија је био у капуту. Тешки црни капут изгледао би савршено на некоме ко би био за главу виши од Судије. Али на његовом малом мршавом телу, изгледао је смешно. Само никоме није било до смеха када би га угледало. Његове мале црне очи постављене дубоко иза коштаних образа сијале су похлепом. Игром чудних околности, историје и судбине, граница се померала далеко од овог градића, те је и војни гарнизон заједно са свим значајним људима напустио град. Некада је град био главно седишете пограничне команде овог дела кнежевине. Док год су сукоби са околним бојарским кућама и племенима трали, град је цветао, јер је преко њега сваког дана пролазила војска, а напаћен народ из околних села тражио је заштиту иза зидина града. Трговци су долазили из свих крајева и доносили најразноврснију робу за народ и снабдевање војске. Граница се временом померала, и сада је већ била далеко далеко од градића. Војска више није имала потребу да борави у њему. Тако је град само формално био под управом капетана западних граница. Капетан је са својом војском далеко иза шуме на коју се наслањао градић. Читаво једно подне проведено на коњу требало је да се од градића стигне до новог седишта капетана. Тако су Судија и његови извршиоци остали у градићу и постали једина власт. Чудне и непредвидиве навике Судије, збуњивале су све становнике. Људи су Судију избегавали, јер се за њиме ширио мирис најневероватнијих и најчуднијих гласнина.  Његови извршиоци, малена војска покорних и сирових бандита, одевена у сиве плаштове, били су највернији Судијини пси. Град је живео у миру под Судијом, али тај мир је био само маска за оно што је судија радио. Судија се хвалио како у његовом градићу више нема скитница, луталица, просјака, али никада није објаснио где су те просте душе нестале. Из града би често без трага и гласа нестајали самци, а нарочито девојке и удовице које би играма судбине остајале саме без родитељске ил мужеве заштитничке руке.

Када је крчмар Сотир схватио да је Судија ушао у крчму, расположење му се у тренутку променио. Иако није скидао осмех са лица, Сотир је у себи осећао дивљачки бес који би за сигурно овог властодржца претворио у кашу, само да није било ових извршилаца у његовој пратњии. Ти извршиоци, верни јер им је Судија омогућавао привилегије у трговини, одабиру имања, смањивао порезе, они су заправо били његове машине за убијање одане Судији. Мрзели су и извршиоци Судију једнако колико и остали народ, али су се још више мрзели међусобно, и зато су Судији били верни како би сачували свој положај у градићу.

Сотир се сетио давних дана. Сетио се како је једне сличне ноћи Судија са својим бесним псима увек жељних крви крочио у његову кафану. Неколико недеља раније у крчму је дошла неугледна девојка, улепљене сасушеле косе, у блатњавој одећи, молећи крчмара за било какав посао и смештај. Била је висока, високог чела, јаких рамена која се нису стидела рада, и руку огрубелих од разних послова које је ова сиротица читавог живота радила. Крчмар је баш тада завршио за прављењем гостинских соба у дворишту, те је сиротици дозволио да се усели у једну собу, ако му буде помагала у шанку, прала чаше и точила пиће. Још увек се сећа њеног молећивог погледа без наде. Била је сама на свету, бежала је од своје прошлости, свог очајног живота који је ниједног тренутка није пазио. Оно што крчмар није знао јесте да Судија управо трага за таквим девојкама које су саме на свету. За којима нико неће жалити, ако нестану.

Неколико недеља касније, када је неугледна сиротица зарадила за своју прву хаљину, коса јој више није била блатњава, већ густа црна пуштена да слободно пада преко њених мушкобањастих леђа. Лице је попримило симпатично руменило. Своју вредност и решеност да оправда сваки новчић који би јој крчмар дао? ни једног тренутка није крила. Тако је почела да расте у очима крчмара, који је све више времена проводио са њом. Био је сам, и пријало му је њено друштво. После толико година, опет има неког са ким може сваког дана поразговарати…

Као да му се пред очима управо сада одиграва, крчмар се сећа свих детаља тог дана. Кочијаш који је доносио вино, негде успут се запио, промашио пут, па је морао да се враћа и закаснио је са испоруком пола дана. Момци које је крчмар унајмио да унесу вино у подрум, отишли су пар часова пре но што је пијани кочијаш коначно дошао. Тако су Сотир и девојка остали сами и кренули су да уносе бачве са вином, а затим да их у подруму претачу у мање судове. Успут су пили вино и шалили се. Био је то први пут да Сотир види осмех на лицу те девојке. Припити и савладани умором сели су једно крај другог у хладу подрума. Сотир ни данас не може себи да објасни како је до тога дошло, али чега се засигурно сећа, јесу њене усне. Никада себи није објаснио како је дошло до тог пољубца, али ма колико да је времена од тада прошло, он још увек може да осети укус њених усана модрих од вина. Ту непоновљиву опојну сласт меканих усана украшених меким топлим додирима њеног језика. Не зна, и никада неће сазнати колико је дуго тај пољубац трајао, ало оно чега се сећа је њихов заједнички смех после пољубца. Зна да је затим устала, додирнула га прстима по образу имитирајући да га је ошамарила, и рекла:

– Доста је било. – а затим му намигнула, и отишла ка својој соби.

Он је померио још пар боца са вином и скупљао храброст да оде у њену собу… Желео је да настави са пољупцем. Из припитости пољупца и вина пробудило га је куцање на вратима крчме.

–          Зашто не радиш крчмару!? – препознао је Судијин глас. Имао је и раније посла са њим, али све је решавао “бакшиш” који би крчмар остављао Судији сваки пут када је ишао да плати редован књажевски порез…

–          Ево ме одмах, у подруму сам, па сам закључао крчму. Опростите… – Послушно је довикнуо Сотир, а затим откључао крчму у коју је ушао Судија са своја три извршиоца. – Чиме вас могу услушити? – запитао је крчмар.

–          Слушај Сотире, добро знаш да је у нашим крајевима држање девојака по собама најстроже забрањено. – рекао је судија.

–          Ја се тиме не бавим. – одговорио је Сотир.

–          А, значи онда је чуваш само за себе?! – бесно је рекао Судија, док су његови извршиоци поседали на столице иза свог газде.

–          Она је сиротица која ми помаже у крчми. Поштено зарађује плату. – почео је да се правда крчмар, иако је прозрео игру коју игра Судија.

–          Онда ми дозволи, да ја попричам са њом! Где је она? – готово је узвикнуо судија.

–          Али, али нема потребе. Сигурно је већ заспала, немојте је будите.

–          Да је не будим, да би била одморна за муштерије, јели?! – дрекнуо је Судија

–          Тога нема у мојој крчми, ја се тиме не бавим. Молим вас… Знате да увек редовно платим порез, да ништа не тајим…  – А затим је видео како иследници устају са столица. Знао је да му је сада живот у опасности.

–          Говори где је држиш?  Морам попричати са њом!!! Ја сам могу одредити чиме се она овде бави… !!!

 

Девојка је опијена вином и првим љубавни пољупцем у свом несрећном животу, легла са осмехом на лицу, и бојажљивом жељом да јој Сотир ноћас дође у постељу. Када ју је из лаког сна пробудило отварање врата, срце јој је уздрхтало од среће, а низ тело прелетео талас топлине и жеље првог заљубљивања. Али док је схватила да у собу није ушао Сотир, већ Судија било је превише касно да било шта учини.

Сати су пролазили, један од извршилаца је седео са крчмаром за столом крај шанка. Поглед му је јасно говорио да ће убити крчмара ако се само помери са стола. Тик пре но што ће први петлови запевати, из собе се појавио Судија са преосталом двојицом извршилаца.

–          Дошло је до незгоде, опирала се хапшењу. Поспреми собу, и никоме не причај о овоме ! – рекао је Судија, а затим са својим верним псима напустио крчму.

Оно што је крчмар затекао у соби, био је призор који никада неће моћи да заборави.

Њено голо оскрнављено тело лежало је на кревету. Кревет је у потпуности био црвен од њене крви. Шаке, груди и читава десна нога биле су одвојене од тела и бачене у угао собе. Глава пререзаног гркљана и кичме претворене у кашу држала се за труп на искиданим дроњцима коже њеног врата. Кроз тело, попут колца, била је до пола прободена шипка која је служила да држи завесу на прозору. А искидани комади завесе висили су из њених уста у којим више није било ни зуба и језика. Једно њено око, два прста леве руке и десно стопало крчмар никада није успео да нађе.

Скупљене остатке њеног тела Сотир је одвезо у село два дана јахања удаљено од градића и тамо положио у земљу. Подигао јој је најлепши споменик, који  је сваке године обилазио. Мештани су се чудили незнанцу и лепом споменику, али никада нису сазнали ко је он. На сва њихова питања он би ћутао, правећи се да не разуме њихов језик.

Године су пролазиле, али успомене на тај дан нису бледеле. Судија би понекад навраћао у крчму, увек задовољан и весео, остављао би крчмару повелику напојницу. А онда је једном Судија довезао породицу неког трговца. Стари трговац је дошао да са Судијом потпише уговор о неком металу, а са собом је довео своју младу и прелепу жену са двоје мале, тек проходале деце. Након што су потписали и запечатили уговор, Судија је припремио ручак у палати суда за свог уваженог госта. Трговчева жена обукла је своју најлепшу хаљину за ту прилику. Јарко црвена хаљина отворених рамена, откривала је и заносне облине њених груди, преко којих је лежао низ ђердана попут паучине танког филигранског рада, непроцењиве вредности и лепоте. За време оброка Судијин поглед је све време био прикован за те ђердане. Након ручка иследници су довели трговца и његову породицу у крчму код Сотира, да ту преноћи. Сотир им је дао своју најлепшу собу у дворишту.

Када је варош утихнула у сан, а крчма се испразнила од сталних гостију. У крчму се појавио Судија са својим извршиоцима.  Тражио је трговца, јер му је наводно трговац подвалио кваран уговор, те је тражио од крчмара да му покаже трговчеву собу.

–          Трговац је морао хитно да оде, госпођа ти је платила рачун, оставила ти је своје ђердане. – биле су речи Судије када је пред зору одлазио из крчме.

Једино што је Сотир ујутру могао да препозна у гомили меса, искиданих костију и ткива преливених црвеном крви, били су ђердани који су читавог дана красили груди лепотице сада претворене у кашу… Тела трговца и деце никада нису нађена…

Годинама после овог догаћаја са трговцем, Судија није долазио у крчму.

 

Пре неколико дана у крчму је дошла висока витка женска прилика, дуге, крецаве, попут земље  црне косе. Представила се једноставно Кудрава. На себи је имала кабаници од грубог платна, поприлично изношену, испод које је сребрним сјајем светлуцала лака верижњача. Тражила је собу да у њој одмори неколико ноћи, и платила златницима унапред.

–          Ако буде неких трошкова који превазилазе ове златнике, платићу их када будем одлазила. – рекла је крчмару док му је давала светлуцаве новчиће.

Сада када је опет угледао Судију у својој крчми, знао је зашто је судија дошао. Вероватно је од својих ухода дознао да је у крчми одсела девојка. И да је сама.

–          Чујем да опет држиш даме у кафани! Зар ти нисам још ономад рекао да је то забрањено?

–          Ало она је гост, платила је своју собу… – правда се искрено Сотир, иако је знао да се Судији и његовим извршиоцима он сам не може супротставити…

–          Води ме код ње, да ја са њом попричам. Па да утврдимо чиме ти то она плаћа… – бесно је рекао Судија, не желећи да губи време на расправу са Сотиром.

Судија је ушао у собу, која је била у потпуном реду, недирнута, као да у њој нико није боравио. У десном углу собе налазио се параван који је одвајао простор намењен купатилу од остатка собе. Иза паравана чуло се немарно бућкање воде. Неко се купао у кади. Једним погледом Судија је дао нарађење својим извршиоцима, да уклоне застор. У кади је лежала Кудрава. Угледавши Судију, готово да се осмехнула. Није била изненађена. Лагано се исправила, пуштајући да се вода слива низ њене бујне голе груди. Судија је помамно пратио траг капљице који је милио преко њене меке коже. А онда је прешла својим дугачким прстима низ свој врат, настављајући ту путању ноктом  преко своје грудне кости, остављајући за собом на мокрој кожи танак црвени траг боје крви. Судија је схватио значење овог знака који је кудрава својим ноктом исцртавала на својој кожи, само сада је то већ било касно. Кудрава је на својој кожи исцртала Морјанин потпис. Следећег тренутка њена друга рука се муњевито издигла из каде, а у грлу Судије зарио се нож, на чијем рукохвату је Морјанин знак. Истог трена из устију извршилаца покуљала је пенаста крв, и они су се срушили на под.

Ујутру је Кудрава изашла из своје собе, на себи је поново имала онај исти груби прекривач.

–          Сотире, дуг је намирен, на тацни је у соби. – обратила се крчмару када је одлазила.

Сотир је брзо отишао до њене собе. Изненадио се јер је соба била у савршеном реду. Ни трага од синоћне изненадне посете Судије. Једино је на кревету била тацна на којој се налазило једно судијино око, два прста леве руке и десно стопало охолог судије…

ЧАС СТРПЉЕЊА

Posted: December 27, 2014 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , ,
0

ЧАС СТРПЉЕЊА

 

Дечак се читаве ноћи пењао по оштрој стени. Месечина му је обасјавала пут. Корачао је стрмом стазом. Удубљења на стени представљала су једини пут до самог врха. Учитељ му је рекао да пре зоре мора бити горе, на врху те самотне стене. Стена се издизала из висоравни која је окруживала долину. Сребрна светлост Месеца била је једина водиља дечаку.

–          Зашто да се пењем по ноћи учитељу? – запитао је дечак, када му је брадати старац, кога је називао учитељем рекао шта те ноћи мора да учини.

–          Још увек ниси савладао страх дете моје. Ако се будеш пењао по дану, твој поглед ће одлутати и изгубити се у дубинама понора испод тебе, уплашићеш се и поглед ће те повући доле. Уплашићеш се. Пашћеш.  А ја не желим да изгубим свог најбољег ученика. Или барем не желим да га изгубим тако лако. Стена је ноћу хладна, па ћеш се брзо кретати по њој, развијаћеш свој додир, твоји мајушни прсти проналазиће најскривеније пукутони у стени, за које ћеш се моћи задржати, и од којих ће зависити твој живот. Месец ће обасјавати твој пут, својој сребрном светлошћу. Пут ће се откривати пред тобом таман онолико колико требаш да видиш, ни више ни мање. Месец је ноћас велик, а облаци су далеко. Запамти по облачном времену никада се не пењи. Тада су богови близу и љуте се ако их ико узнемирава. Толико се разљуте, да дрзника заспу муњама и небеским огњем. Не бих желео да сам на мeсту оног ко окуси њихов гнев, а веруј ми ни ти дечаче.

Дечак је послушао све савете које му је учитељ дао и заиста пред само свитање нашао се на врху стене. Застао је, одаслао договорени звиждук учитељу. Знак да је стигао до свог циља. Затим је сео на стену, онако како му је учитељ рекао. Чекао је да се Сунце појави и посматрао долину испод себе. У долини су се брзи планински потоци громогласно стишавала, спајали и претварала у велику равничарску лењу реку, која је вијугала ипод крошњи древне столетне шуме. Учитељ је рекао да ће данас учити стрпљење. Све што треба да ради је да седи непомично на стени и посматра долину пред собом, све док му учитељ не да знак да сиђе.

–          Мораш се научити стрпљењну, ако желиш постати оно за шта си предодређен. Штета би било да протраћиш свој живот на исхитрене одлуке и брзе краткотрајне страсти. Мораш знати како да их обуздаш, али и како да их користиш на прави начин, када за то куцне прави час. –  говорио му је учитељ док му је објашњавао шта ће га све чекати на врху стене, у часовима док буде оштрио своје стрпљење.

На први поглед дечаку је било нејасно, и неразумно. Врх стене, сив, хладан камен, то сивило прошарано црном и црвеном бојом, ожиљком, трагом залутале снаге муње која је свој најкраћи пут завршила баш на камену под којим он сада седи. Као да је тај камен оној дрзник о којем му је учитељ пичао, као да се камет усудио да пркоси боговима, и зато су га казнили, и то не једном. Трагова тих љутих муња било је на десетине. Неки трагови су били стари, прстари, готово неприметни, јер их киша и ветар вековима брише, али неки су били свежи, толико свежи да се чинило да још миришу на небески огањ од ког су настали.

На врху није било ничега и никога. И баш то је оно чиме је стари учитељ желео да га научи. Ништавило, смиреност, стрпљење, врлине и дарови на који су људи одавно заборавили. Можда можда понеки луталица, сироти скитница који је изгубио све драго па и свој живот негде на својим лутањима још може да открије у сопственој самоћи те врлине, али човек племенитог рода, рода каквог је био овај дечак, одавно је изгубио те врлине. Одавно су и обични људи по селима и градовима успевали да пронађу ништавило, које је учитељ толико желео да му покаже.

–          Јер ако га откријеш, и запловиш њиме, моћи ћеш да пловиш временом, и побеђујеш губитке… – говорио је старац, иако га дечак ништа није разумео.

На врху стене је дувао ветар. Али не обичан. Топао ветар подизао се из шумовите долине, са собом носећи мирисе биља, дрвећа, цветова, чистих потока. Дечак је пожелео да зажмури, како би се препустио том опојном топлом мирису, али га је учитељ упозорио да то нипошто не чини.

–          Мораш бити стрпљив, али не и неопрезна будала. У сваком тренутку мораш бити спреман да одреагујеш – биле су речи поуке старца. – не смеш заспати, јер онда те ничему нећу научити. Чувај своју будност и у најдубљим сновима!!!

Дечак је гледао у долину под собом. Из шуме су се уздизали звукови птица, животиља, ломњавина грана. Стена је била на тако необичном месту, да се дечаку као да се сваки шум из шуме чује на стени, баш као да сте прислонили лептира на своје уво, те да слушате шапат његових крила док невешто покушава да се отргне из ваших прстију.

Дечак је својим крупним очима посматрао шуму. Све могуће нијансе зелене боје откривале се се под њим на јутарњем сунцу. Птице су узлетале са грана и слетале. Само њима познатим ваздушним путањама кружиле су над долином и непогршиво проналазиле циљ свога лета. Спазио би понеког зеца како исхитрено протрчава на оближњим пропланцима. У даљини видео је неколико срна како трче слободне по пашњацима између шумарака.  Зачуо би грокот дивље свиње, која љубоморно чува своју младеж.  Приметио је и једног усамњеног сивог вука, како безциљно лута по ободу шуме, тражећи неку несрећну сакату животињицу да јој скрати муке и  њоме се ослади. Посматрао је шуму под собом, покушавао да разазна њене становнике. Време је пролазило споро и полако, сваки пут када би пожелео да га учитељ позове назад погледао би са надом у Сунце и тада спазило да се Сунце једва мало померило од последњег пута када је свој поглед окренуо ка њему.

А онда изненада зачуо је другачији звук. Звук који није припадао овој нетакнутој, мирној долини и љеној шуми. Био је то топот поткованих копита снажних коња. Чудна поворка јахача појавила се у долини. Сви доједног су јахали велике црне коње. На челу поворке била је она. Женска прилика у црном огртачу. На леђима њеног огртача била је изаткана велика сребрна звезда. Прва је застала, обуздавалући свог коња стиском бутина уз његово снажно тело. Остали пратиоци зауставили су се покрај ње. Са своје главе скинула је црну капуљачу, а друга коса залепршала се на топлом ветру. Лаким покретом сишла је са коња и њена издужена мршава прилика пришла је најближем стаблу. Додирнула је стабло прстима, лагано прелазећи по његовој кори. Чинило се да је зажмурила, и да ослушкује шапат дрвећа под јагодицама својих дугачких прстију. А онда се окренула ка свом коњу и поново га узјахала. Дечак је тек тада приметио да коњ није имао седло. Схватио је, она је била врстан јахач. До ње је стајао барјактар у сребрнј веружњачи. У руци је држо црну заставу са црвеном косом линијом и сребрном звездом. Са њене друге стране стајао је копљаник у гвозденом оклопу. На свом штиту имао исти знак какв је носио и барјактар: црно поље пресечено црвеном косом линијом и сребрна звезда. Преосталу пратњу чинили су два стрелца у кожним прслуцима и два мајстора мачевања у комотним лаким веружњачама боје најтамнијег лишћа. Чинило се као да им она нешто говори, али никакав звук није допирао до дечака, нити је примећивао да она отвара уста. Снажни коњ се немирно помицао под њом, али га је она стиском својих ногу обуздавала и приморала да мирује док не заврши са немуштим саветовањем са својом пратњом. Све ово било је веома заниљиво дечаку, заправо био је то најзанимљиви део овог дугог дана намењеног учењу стрпљења.

А онда се онај самотни вук приближио коњаљицима. Застао је је пред њима, и погледао право у даму под црним плаштом. Сви су засатали, чак се и немирни коњ смирио под својом господарицом и као да су слушали шта им изгладнели вук говори. Да је био ближе могао је да прочита забринутост на лицима коњаника. Коначно дама се окренула ка једном од стрелаца, који је само немо климнуо главом и зајахао брзо ка пропланку иза првог шумарка. Није прошло пуно, а ловац се вратио, носећи два крупна уловљена зеца, из чијих рана је још цурила топла мирисна крв. Спустио је уловљене зечеве пред вука, а затим се вратио на своје место иза господарице у црном.

Коњаници су затим кренули у шуму. А вук је посматрао госпу на црном пастуву, све док јој се плашт није стопио са мраком шуме. Тек тада је халапљиво навалио на зечетину коју је добио од ње. Дечак је био збуњен оним што је видео.

Предвече, кад је Сунце зашло, а месечина преузимала моћ на долином, дечак је коначно чуо знак свог учитеља да крене доле. Чинило му се да му је требало више времена да сиђе, но када се пењао. Сада је био много стрпљивији, пазио је на сваки покрет својих стопала, и својих прстију. Пазио је на сваки клизави лишај и сваки белутак који би се крунио при додиру. Схватио је да му стрпљење сада значи и живот. Што више буде стрпљив веће су шансе да се цео спусти до подножја стене, где га чека стари учитељ.

Пред зору, био је покрај свог учитеља. Старац је свом ђаку дао да натегне балон са вином, како би повратио снагу и храброст, а затим је запалио ражањ на који је поставио свеже уловљеног зеца. Док су јели укусну зечетину, дечак је испричао необични сусрет коњаника и вука. Старац је немо слушао свог ученика, а када је дечак завршио са причом нагло је устао, и кренуо да гаси ватру на којој су се још увек пекли делов зеца.

–          Господарица се вратила, немамо пуно времена. Хајде дечаче, морамо што пре јавити великом кнезу. Немамо времена за губљење. Уништи сваки траг да смо овде били. Немамо пуно вемена… Чујеш ли ме, пожури !!!

ЧУВАРИ ЈЕЗЕРА

Posted: December 20, 2014 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , , ,
0

ЧУВАРИ ЈЕЗЕРА

 

Као и обично вечера је послужена у великој заједничкој трпезарији. Лома је заузео своје место за гломазним дрвеним столом. Мирисна пара уздизала се са чорбе у гломазној здели пред њим. Могао је да препозна љуте мирисе паприке, сладуњаву шаргарепу, зеленило разних трава, јаку готово горку ноту дивељег меса и неообичне ароме разноразних гљива које је кувар Сироти додавао својим како је он то називао уметничким радовима. Сви у дружини су одавно заборавили право име дебељушкастог кувара, који им је сваког дана спремао вечере и храну за пут око језера. Кувара су одавно прозвали Сироти, јер се увек жалио да нема све што му треба како би његова храна била баш онаква какву је он желео. Сироти никада није јео са остатком дружине, пред крај вечере би се појавио из кухиње, увек са великом криглом пива, тада би сео са дружином и започео разговор.

Лома је седео негде око средине великог заједничког стола, нешто ближе ватри великог огњишта, него ли улазним вратима. До њега су седели Секираш, снажан дрвосеча који је био задужен да снабдева дружину дрвима. Он је сваког јутра одлазио у шуму и враћао се пред вечеру са товарним коњем пуним цепаница и сувих грана спремних за кухињу, и за зимске залихе. Не ретко би Секираш донео из шуме и пуну корпу најразноврснијих шумских плодова и печурки за специјалитете које је спремао Сироти. Када би пронашао изузетно ретку љуту печурку, Сироти би му недељу дана пред сваки одлазак у шуму спремао бурић свог најбољег пива, које није волео да дели ни са ким. Секираш и Сироти никада нису одлазили на обиласке око језера.

–          Секирашу зар ти није досадно да сваки дан радиш исти посао? – запитао је Лома свог суседа за столом, тек колико би започео разговор док се миришљава чорба хладила у тањирима пред њима.

–          Досадно? Зашто би ми било. Да нема мене сада би смо јели хладну чорбу, вероватно би масни покров пливао по овој зеленкастој течности, у којој је Сироти убацио ко зна какве све ђаконије. А и смрзавали би смо се у овој великој просторији. Погледај ватру, уствари немој је гледати, послушај само како суво дрвеће пуца док га пламен облизује. Ја сам та дрва спремио још предпрошле године. Моје је да радим свој део посла, све док ми Капетан не каже другачије.

–          Лома, је новајлија, још није схватио најбоље како овде ствари функционишу… Чак још ни Капетана није упознао. – умеша се у разговор Гуглета, који је седео наспрам Секираша и Ломе.

–          Да али ја сам овде већ два месеца, и све што радим је да сваког трећег дана обиђем круг око језера, а затим два дана спавам у својој одаји. Хтео бих нешто да радим. Сврбе ме дланови, нису осетили тежину мача у рукама данима.

–          Друге послове ти не можемо дати сем оних које ти нареди Капетан. – рече Гуглета, док је из велике посуде сипао чорбу у свој тањир.

–          Али мени никакве послове ни није задао ваш Капетан. Нисам га ни видео. Набасао сам случајно на вашу постају и ви сте ме задржали, а сада ми не дате да идем….

–          А где би ти то ишао? И зашто? Не свиђа ти се наша дружина? – рече Секираш свом суседу за трпезом, док је испробавао, да ли се чорба довољно охладила. Правећи изразе одушевљења, новим уметничким делом мајстора Сиротог.

–          Заправо не знам где бих ишао. Немам неки одређени циљ. Ја сам путујући витез, ратник, а овде код вас губим време. Рекли сте ми да ћу код вас имати посла. Не кажем, сви сте добри према мени, али желим да се нешто дешава. Желим да се борим са неким.

–          Ми те не смемо пустити, без Капетанаовог одобрења. То смо ти већ колико пута рекли. – рече Гуглета.

–          Али када ће се више појавити тај ваш капетан?

–          Он долази. – мирно одговори Секираш

–          Да, да он свакако долази. – потврди Гуглета дрвосечине речи.

–          Али када, реците ми када? – млади ратник је желео конкретан одговор.

–          Новајлија, а већ би све да зна – умеша се старац Брдоје, које је седео са друге Ломине стране.

–          Не можемо ми знати какви еу планови Капетана. Наше је да служимо овој дружини, све док нам капетан не каже другачије. А капетан има пуно посла. Нисмо ми једина дружина која је под његовом командом. Сачекај док обиђе све своје дружеине, стићи ће и до нас – рече Брдоје.

–          Да, да капетан има пуно посла. Али он ће доћи, не сумњај у то. Увек се обрадује кад упозна младе ратнике. Сећам се кад сам се ја први пут руковао са њим. То је била част… Стрпи се пријатељу… – рече Гуглета.

–          Значи само треба да сачекам Капетана? – са неверицом прокоментариса Лома.

–          Да !!! – одговорише му сва тројица у глас.

–          Али шта да радим до тада? – запита поново Лома.

–          Како шта, па стражариш, ми смо језерска стража. – одговори му стари Брдоје, својим грубим тврдим гласом.

–          Те шетње око језера који ви називате стражама, заправо чему служе? Од кога чувамо језеро? – Наставио је Лома са питањима, иако их је постављао готово сваке вечери, само никако није могао да схвати одговоре.

–          Не новајлијо – одговори му Брдоје, спуштајући му пријатељски своју тешку руку на раме. – Не чувамо ми језеро, од никога. Ми пазимо да нико не дође са језера.

–          Ко би могао доћи са језера? Језеро је толико мало,  да га за један дан пешице обилазимо. Живи ли неко на оним острвима?

–           Зашто би ико живео на тим острвима. Тамо нема ни места, а ни од чега да се живи. Шта би јели. – одговори Гуглета на Ломино питање.

–          Можда рибу… – иронично рече Секираш.

–          Рибу, побугу Секирашу, риба из језера се не једе. Шта би ти Ситори сад рекао?! Да је чуо шта си сад изговорио, остао би без вечере читаве недеље, не би ти дао да крочиш у његову трпезарију, па макар му сваки дан порналазио оне његове омиљене печурке.

–          Глупост !!! – зачу се за малим столом у углу, за којим је одвојено од остатка дружине седео мушкарац у зремил годинама, зарастао у црну браду, огрнут богатим крзненим плаштом. Мушкарац је кашиком пребирао по свом тањиру. Одвајајући зелено од црвеног поврћа, и месо дивљачи од комадића глива.

–          Опрости Кнеже, само сам се шалио. – рече Секираш, човеку за малим столом који је сво време слушао њихов разговор. На шта је Кнез само одмахнуо руком, и промумлао нешто, неку реч једва чујно, а звучало је највише као да је још једном рекао – “глупост.

–          Зашто Кнез увек седи сам? – тихо запита Лома старог Брдоју.

–          Кнез је он, племенити род. – тихо одговори Брдоје новајлији.

–          Али зар Кнез не уме да каже било шта друго сем “Глупост”. Никад га нисам чуо да било шта са иким прича.

–          Не започињи кавгу са њим. Ако ти одмахне руком, или ти се осмехне, значи да си му пријатељ. Он је некад био моћан господар. И те какав господар. Племенита крв, стара вековима. Али су га млађа похлепна браћа и рођаци изиграли, преотели му дворе, отерали верну љубу, одвели дечицу ко зна где, тако да им се випше ни траг ни глас не зна. Па ти он сад има само свој живот… Неверује људима, чини да је помало на своју руку, али веруј ми дао би главу за било ког из наше дружине. Ми смо му сада једина пордица…

Лома, дискрено преко рамна погледа у правцу Кнеза. А Кнез ухвати Ломин поглед, и на тренутак му се осмехне, показујући му тако да је чуо целу Брдојеву причу о њему, али му некако није сметало. Изгледа да му се Лома допадао. А новајлина питања веселила, иако их је постављао увек и увек добијао исте одговоре.

–          И опет ми не рекосте ко би могао доћи са језера. – Изненађен Кнезовим осмехом, Лома брже боље реши да врати тему разговора на језеро.

–          Нико, што си досадан – одговори Гуглета, између два срка своје вруће чорбе.

–          А острва? – био је упоран Лома.

–          Острва, острва, острва… Има их три. На једном је мала шума, заправо седамнајест стабала и два жбуна. На другом је брдашце зарасло у неко цвеће јаког мириса, које кад дува ветар са језера, уме да ошамути ако превише удишеш тог мириса. А треће острво је пусто… – рече старац.

–          Ипак на пустом острву има некакв стуб?

–          Да, стуб са знамењем нашег господара, са грбом. – поносно рече Гуглета.

–          Ко је поставио тај стуб?

–          Како ко, па први стражари језера. Хероји страже. – и даље поносним гласом, рече Гуглета.

–          Хероји? – са чуђењем запита Лома.

–          Убијени су. – Објаснио му је Секираш, једном реченицом.

–          Ко их је убио? – запита поново новајлија.

–          Па стража. Зар си већ заборавио шта је задатак страже. Нико не сме доћи са језера. Убијени су док су се враћали. – појаснио је Брдоје новајлији.

Ломи и даље ништа није било јасно. Знао је да ће и сутра покушати поново да сазна кога и од кога стража чува језеро, или обалу језера. И знао је да ће се то његово неуспешно запиткивање наставити све док се не појави Капетан.

У том трнутку у трпезу уђе женска прилика, огрнута у црни плашт, испод кога се сијала сребрна верижњача. Плашт је своим рубовима имао црвени вез необичних знакова који су подсећали на игру пламених језика. Главу јој је прекривала дуга црна крецава коса, толико густа да јој је готово потпуно прекрила лица, те су јој се крупне тамне очи и пуне црвене усне једва примећивале. Благо се поклонила ка великом столу, поздрављајући тако целу дружину, а затим се упутила ка малом столу, за којим је седео Кнез. Кнез нагло устаде, угледавши је, клече пред њом на једно колено, ухвати је за руку и пољуби је у руку, са које је она претходно скинула кожну рукавицу.  На тој рукоавици до скоро је држала свог црног борбеног сокола ког је звала Гавран. А затим обоје изађоше у тишини из трпезарије.

–          Кнез опет није појео своју чорбу – однегде се зачу глас кувара Сиротог, који је баш тада улазио у трпезарио носећи своју велику криглу са пивом. Лома је очекивао да ће дружина почети да се смеје на куварову опаску, али сви су мирно ћутали, и наставили са својим оброком као да кувар, ништа није реко.

–          Зашто Кудрава увек иде сама у стражу, а прича једино са Кнезом? – тихо запита Лома Секираша.

–          Не играј се са Кудравом друже. – одговорио му је Секираш озбиљно.

–          Дрвосеча ти добро каже, Кудрава има смојих вештина за које боље никад да не сазнаш. Једном сам гледао како је својим уским бодежом убила дивљу свињу. Непогрешиво је знала где убада и колико дубоко треба да повреди ту дивљу звер, како би је учинила потпуно беспомоћном. А затим је истим тим бодежом, извадила срце из звери и као да пије вино из каквог пехара попила је из умирућег топлог срца сву крв. – рече Гуглета.

–          Причају да је рођена мртва, али да ју је Морана повратила у живот, и учинила својом штићеницом…

–          Доста дрвосечо, ти свашта чујеш међу твојим сеновитим дрвима, али немој овде причати којешта… Не призивај зло, ако си ти својом секиром заштићен, немораш се понашати неодговорно према осталима и призивати… – оштро прекиде стари Брдоје дрвосечу, а затим устајући, много пријатнијим гласом рече свима. – Децо, доста је за данас, време ја спавњу. Хајде Лома, сутра нас двојица стражаримо, имаћемо читав дан да причамо док будемо ишли око језера.

KOVAČ, KRČMAR, KUDRAVA

Posted: July 10, 2014 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , ,
0

KOVAČ,  KRČMAR,  KUDRAVA

 

Koraci teški, umorni. Blato koje se lepi za obuću, otežava korake već umornog sveštenika. Leđa pogrbljena od dugog hoda, odora koja se vuče iza umornih koraka, uprljana blatnjavim kapljicama. Srebrni mesec obasjava drevni kolski put koji krivuda između šumaraka i brda. U glavi sveštenika je jedna misao, pronaći kovača, i zato u ovoj pustoj noći korača ka groblju. Svaki put kada bi mu se oči zatvorile i san počinjao da ovladava njegovim telom, začula bi se sova zloslutnica, i budila ga, podsećala ga na njegovu obavezu, podsećala ga da mora nastaviti, da mora požuriti.

Niko se ne veseli kada ide ka groblju, pa ni usamljeni sveti čovek. Kiša je padala čitavog dana, noge propadaju u meku raskvašenu zemlju, potrebna je snaga da bi se noga podigla, odvojila od blata i načinio još jedan korak. Srebrni mesec obasjava pejzaž, u kom se u daljini raspoznaju obrisi zaboravljenih stećaka. Kako se primiče groblju srećaka je sve više, to ga raduje, jer zna da neće još dugo morati da hoda ovom pustarom. Da je dan, i da ima više vremena zastao bi i čitao natpise na starim kamenim kockama, ali sada za to nema vremena, mora požuriti, ako već nije zakasnio.

U selu su mu rekli da je kovač sahranjen pre pet dana. Bilo je hladno, i možda će ga sreća poslužiti, pa će zateći kovačevo telo nenačeto crvom i smradom ljudskog raspadanja. Rekli su mu da traži najsvežiju humku, jer u njoj počiva do skoro najsnažniji čovek iz sela.

Mesec mu je saveznik, obasjava grobove srebrnim sjajem. Zna sveštenik dobro da grobovi pravednika noću sijaju nekom iskričavom svetlošču. Da li je kovač bio pravedan čitavog života, ili tek kad je osetio da ga snaga napušta, pa je rešio da iskupi svoje grehe, pomažući svetim ljudima? Ipak, kovač nije stigao da prenese svoju poslednju poruku svešteniku, snaga ga je oduzela, i ubrzo prelomila njegovo ogromno telo koje je do pre par nedelja oblikovalo gvožđe, i bez muke lomilo kamen.

Našao je najsvežiju humku, još ne označenu spomenikom. Znao je da je pod njom kovač. Spustio se na kolena, dodirnuo rukama mekanu vlažnu zemlju. Osetio je hladnoću pod svojim prstima, ništa više od živosti i snage čoveka nije kucalo pod humkom. Zaboravio je ašov, lopatu il bilo kakav alat koji bi mu pomogao da skloni zemlju i brže dođe do tela. Moraće da kopa rukama. Srećom, zemlja je morka i neobično rastresita, pa će do zore sigurno otkopati telo. Kapljice znoja slivale su se niz pospano sveštenikovo lice, ali on nije prestajo da kopa. Hor sova zloslutnica, zainteresovan neobičnim prizorom kopača groba, okupio se na spomenicima i granama okolnog rastinja, praveći sablasnu melodiju, po čijem je ritmu sveštenik kopao.

Konačno na srebrnoj svetlosti mesečine ukazalo se telo. Vođen ciljem svog zadatka, sveštenik je počeo da pretura po džepovima pokojnikove odeće. Našao je samo čekić, i jednu potkovicu, ali ono što je tražio nije bilo u odeći pokojnika. Skinuo je odeću sa tela sveštenika. Naduto krupno telo bilo je teško prevrtati. Odeća se na nekim mestima već spojila sa kožom, i trebala je dodatna snaga kako bi se tkanina i tkivo rastavili. Leš je već nekoliko dana nepomično ležao, i na leđima su se otvorile rupe, iz kojih su polako curili sluzavi sokovi pokojnika.  Sveštenik je pogledom pretraživao svaki delić kovačevog tela, i tek kad mu je sa mukom uspelo da sa leša skine pantalone, na listu leve noge primetio je ožiljke. Sveštenik se brzo prekrsti, zahvaljujući nebu i svevišnjem što je konačno pronašo ono zbog čega je krenuo na ovaj put, u ovaj zaboravljeni džep sveta. A onda je na svoje zaprepašćenje i užaš, shvatio da je ožiljak samo jedna reč, i da je on još uvek daleko od svog cilja. Obasjan mesečinom iznova i iznova je čitao reč KUDRAVA. Dodirivao je linije ožiljka vrhovima prstiju, sve se nadajući da će otkriti još koju reč, još koje skriveno slovo. Još jednom je pretražio telo, pogledom, ali i prstima, tražeći još po neki skriveni ožiljak koji bi ga upitio na sledeći korak svoje potrage, na još jedan deo mozaika, za koji se zakleo da će ga otkriti. Ali ništa, sem one reči više nije našao na tromom i teškom telu nekadašnjeg seoskog kovača.

Vratio je telo u rupu, prekrio ga zemljom, a zatim što je brže mogao navuko zemlju, kako bi se grobna humka još poznavala. Zatim je zastao, da zatraži oprost, jer je uznemirio telo koje počiva. Isprljan blatom, i još više umoran, krenuo je onim usamljenim putem, nazad u selo.

Ni sam neznajući gde, na pola puta do sela, san ga je savlado. Sledeći dan proveo je u selu raspitijući se za Kudravu. Svi su ga sa podsmehom gledali, i odmahivali glavom, sve dok mu jedan pijanac nije rekao, da je može naći u krčmi kod raskrsnice velikih drumova. To je značilo, još hoda, još bolnih koraka, ali po cenu sosptvenog života, on će nastaviti potragu.

U rano predveče stigao je do velike drumske krčme. Pred krčmom je bilo privezano desetak konja, a iz krčme čuo se žagor u kom su povremeno dopirali i poneki besni povici, ali i smeh. Kako se približavao krčmi sve češće je mogao da začuje i zvuk stakla koje se razbija. Konačno ušao je u zadimljenu prostoriju. Dim duvana, mirisi rakije, zaudaranje oznojanih tela, mirisi kihinje, sve se to mešalo u jedinstven sladunjavi smrad, koji bi zasmetao svakako na prvih nekoliko koraka krčme, ali uskoro bi se nos navikao na ovu mešavinu začina, mirisa i ukusa, koje je sveštenika podsetila na miris tela pokojnog kovača.

Kada je sveštenik, ušao u krčmu, zavladala je tišina. Desetine očiju skitnica, trgovaca, pijanaca pogledale su ka njemu. Znao je da sveti čovek ne treba da kroči na ovakva mesta, ipak zbog svog cilja, on će podneti sve. Pronašao je mali stočić, kraj zidane pećke, i seo. Želeo je da se ugreje, naslonio se na toplu peć. Krčmarev šegrt, je uskoro došao da ga usluži, a krčmu je ponovo ispunio prepoznatljivi žagor pijanstva.

–       Treba mi prenoćište, večera, bokal vina.  – rekao je sveštenik šegrtu, na šta, je mladič samo klimnuo glavom, i krenuo nazad ka šanku.  Kao da se tek tada dosetio nečega, sveštenik ponovo pozove mladića.

–       Dečko, poznaješ li Kudravu? Trebam da je nađem… – umesto odgovora, dečak je zbunjeno otišao za šank, a krčmom se zaori glasan smeh. Svešteniku nije bilo jasno šta se dešava, sve dok se nije pojavio krčmar.

Krčmar, nizak debeljuškast čovek, sipmatičnog izgleda, sa večitim osmehom, i krpom u rukama, ne pitajući za dozvolu seo je sa sveštenikom. Prethodno je pogledao sve po svojoj krčmi, i oni su prestali da se smeju, kada su spazili njegov pogled.

–       Šta će tebi svetom čoveku Kudrava?

–       Ona ima poruku za mene. – odgovorio je sveštenik.

–       Poruku od koga? – bio je iznenđen krčmar.

–       Od kovača.

–       Šta ? To pseto je crklo pre par dana, unakazilo mi je najvredniju devojku. Od Kudrave sam zarađivao više no od bureta najboljeg vina. A sad je ti tražiš…

–       Ali, ja samo… – bio je zbunjen sveštenik.

–       Čekaj, pa ti ni ne znaš ko je Kudrava? – zapita krčmar, shvativši da sveštenik ne zna ništa o devojci.

–       Ne – odgovorio je sveštenik.

–       Božiji si čovek, šta će to tebi… Ali dobro, dobro, evo šta ćemo. Otići ćeš sad u sobu, pustiću te da prenoćiš, moj šegrt će ti doneti hranu i vino, koje si tražio. Ako želiš doneće ti i tople vode da se opereš, sav si od blata. A kad mi se ovde dole raziđu gosti, dovešću ti Kudravu, pod jednim uslovom da ni tebe ni nju više nikada ne vidim, a ne treba ništa da mi platiš, samo je odvedi. Jer, nju više niko neće, onaj pas od kovača joj je unuštio telo, a nekad je bila najlepše stvorenje pod ovim srebrnim mesecom… Ma ustvari videćeš i sam. Mada ne znam šta ćeš ti da radiš sa njom, a i  ne interesuje me, samo je vodi, jer ja da je hranim, pa ne isplati mi se rođače… Razumeš ? – govorio je tiho krčmar svešteniku. Nakon čega je sveštenik samo potvrdno klimnuo glavom.

 

Ponoć je prošla, sveštenik je u sobi krčme, stajao pored prozora, posmatrao je sjaj meseca visoko iznad dalekih brda, i slušao žamor pijanih gostiju koji se polako stišavao, kako se mesec podizao na nebu. Začuo je korake, kako se po drvenom podu približavaju njegovoj sobi.

U sobu je ušao krčmar, vodeći devojku pod ruku. Na glavi joj je bio beli prekrivač kako je ostali gosti krčme ne bi poznali. Kada su ušli u sobu, debeli krčmar skide prekrivač sa devojčine glave. Pred sveštenikom se ukaza prelepi okrugli lik mlade devojke, rumenih obraza, i krupnih crnih očiju, uokviren u nestvarno gust ram crne kovrdžave kose. Čoveka bi obuzela milina samo gledajući njen lik, a obline koje su se nazirale ispod odeće samo bi dodatno budile maštu.

–       Naš dogovor još važi? – zapitao je krčmar

–       Da – odgovorio je sveštenik

–       Onda ti je predajem, nije me briga šta ćeš da radiš sa njom, samo ujutu hoću da ste oboje nestali. Imao sam već previše problema zbog nje.

Sveštenik i devojka su ostali sami u sobi. Toliko puta je stajala gola pred raznim muškarcima koji su se naslađivali njenim mladim telom, ali nikada nije osećala postiđenost, kao sada dok stoji obučena pred ovim svetim čovekom. Sveštenik je video strah i zbunjenost na njenom lepom licu.

–       Šta želite od mene? – zapitala je bojažljivo dok ju je sveštenik posmatrao.

–       Kovač mi je ostavio poruku… – odgovorio je sveštenik, a devojka se istog trenutka kao poparena trže, i dohvati se kvake na vratima, kako bi pomahnitalo istrčala iz sobe.

Sveštenik se jednim skokom nađe između devojke i vrata, ne dozvolivši joj da utekne u hodnik. Obgrlio je devojku oko glave, a ona se privila uz njega, i u tom treutku krenula da plače. Znao je dobro šta joj je kovač uradio. Laganim roditeljskim milovanjem po gustoj kovrdžavoj kosi pokušavao je da je smiri.

–       Ja, ja sam ga volela… – krenula je da priča svoju priču, između jecaja i suza. – bio je jedini koji je bio nežan samnom. Govorio mi je najlepše reči, verovala sam mu. Nadala sam se da će me izvući iz ove proklete krčme. On, on je bio najsnažniji muškarac sa kim sam bila, ali me nikada nije povredio. Dolazio bi bar jednom nedeljno po mene, i odvodio me u svoju kuću. Sam je živeo. Ponekad bih ostajala i više dana kod njega, krčmar se nije bunio, znao je da će mu kovač dobro platiti. Vremenom sam primećivala da je sve slabiji, nešto ga je mučilo, ali nije želo o tome da priča. Znala sam da je bolestan. A onda jedne noći, hteo je da pijemo. Tražio je da pijem sa njim. Pila sam puno, veselo, bezbrižno, srečna što sam sa njim, sve dok nisam izgubila svest. Probudila sam se nekoliko dana kasnije, i tada sam videla šta mi je učinio. Unakazio mi je telo. Više me niko nije želeo. Krčmar nije hteo da mi daje hranu, ako je ne bih pre toga zaradila. Dovodio mi je najgore prljave skirnice, i pijance, da se iživljavaju nadamnom, jer ostali nisu želeli da vide moju spaljenu kožu.

Zatim se otrgnula iz sveštenikovog zagrljaja, udaljila od njega, i skunula haljinu sa sebe. Sveštenikov pogled je klizio sa njene raskošne kose, umiljatog lika, po koži njenog belog vrata, niz zanosne oble grudi. Posmatrao je njene dve obline savršeno jednake, savršeno poželjne. Po prvi put nakon desetina godina isposničkog života sveštenik je osetio želju, želju da dodirne te dve savršene zrele jabuke… A onda mu je podleg pao niže, na kožu njenog stomaka. Stomak i čitava leđa prekrivao je niz ožiljaka, ispisane poruke, namenjene njemu. Čitav stomak i leđa bila su žigosana, slovima zapisa za kojim je on tragao. Osetio je kako mu suza klizi niz obraz. Suza zbog unakaženog mladog tela, uništenog života ove devojke porukom koja je on tražio. Suza zbog te poruke, koja je njega odvela na ovaj put. Suza zbog svog života posvećenog teretu koji je često pretežak da ga nosi samo jedan čovek.

Prišao je devojci, lagano prstom dodirnuo početak zapisa na njeom stomaku, i žmureći mogao je da oseti obrise slova pod jagodicom svoga prstra, čitao je zapis. Uzeo je papi i pero, i krenuo da prepisuje kovačevu poruku. Samo pravi učenjaci poput njega koji su umeli da rastumače znakove na stećcima, i pismo drevnih Latina, mogli su da pročitaju kovačevu poruku ispisanu vrelim gvožđem na njenoj koži. Kada je bio gotov, rekao je devojci da se obuče, da legen da spava, da odmori. Čeka ih put, ujutru će je povesti sa sobom. Odvešće je u manastir, gde će se sestre starati o njoj.

A on?

Šta će sa njim biti, pomislio je. Sada kada je ispunio svoje obećanje, hoće li imati snage da nastavi svoj zavet…

 

Put je bio pred njim, obasjan jutarnjim suncem, iako je drum sada bio suv, on je koračao jednako umorno kao i one noći kada je tražio kovača. Pored njega je hodala Kudrava, vodio ju je u manastir. Da li je bila srećna ili tužna, to on nije mogao da zna, nije ni želeo da sazna.

A on?

On će nastaviti da korača.

Pismo

Posted: October 28, 2013 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , ,
0

ПИСМО

 

 

Осећао је да га године сустижу, нарочито су му тешко падала ова хладна магловита јутра у позну јесен. Магла га је гушила, икао то није желео никоме да призна. Морао је чак неколико пута да се гласно накашља у својим кочијама, док је долазио на посао у дом владе. Кочијаш би застао и упитао га дал је добро, на шта је он само одмахивао главом, и показао возачу да настави пут. Труцкање кочије по старој калдрми престонице данас му је нарочито сметало, осећао је да га сваким ударом, скоком дрвеног точка од камен, свака кошчица у телу боли. А некада је уживао у овим јутарњим вожњама од свог дома до посла, уљуљкан дрмањем кочије, удобно смештен на меканом седиштту кочије, дремао би и ослушкивао гласове престонице, која се будила. То су били дани када је био управник града, ранораниоци би га са осмехом поздрављали, а он би им немарно одмахивао руком. Наравно возио би се у отвореним колима, само би по киши навлачио покривач преко кочије, али то су били сада већ давни дани. Сада је старац, брада иако сада много дужа но раније, оседела је. Сада је председник министарског савета, први министар, младе краљевине, која се бори са великим неманима. Такође је и министар ванских дела, „стари лисац“ називали су га посланици оних земаља које краљевини нису наклоњене. Осећао је да му је потребан мир, топла бања, угодни базен, и чаша рујног вина из рајачких пимница, баш из оног највећег бурета његовог рођака Сретена. Али времена за одмор није било, држава га је чекала. А над државом надвили су се сиви, тешки, злослутни облаци облаци. Више но ишта старац је желео мир, али је знао да на њега нема право, он је глава, и прво после краља.

Крај врата је одложио свој верни штап, он му је помого да се попне степеницама, које су водиле до његове канцеларије. Сео је за свој велики тешки сто. Јутрос му је сто више но икада деловао превише китњасто украшен барокном резбаријом, то га је додатно нервирало. Као по неком устаљеном ритуалу неразмишљајући прошао је рукама кроз своју дугу браду, а затим погледао на хрпу поште које је лежала пред њим на столу. Дакле опет је закаснио, чим је пошта стигла пре њега, некада му се то није дешавало, а сада је то постало већ свакодневица. Почео је да прегледа пристиглу пошту. Било је ту: дневних новина, дипломатске коресподенције, неколико обавештења из двора и управе града, позив на свечану вечеру поводом годишњице краљичиног коњичког пука, два рачуна за трошкове канцеларије, и једно обично писмо. Обичан коверат, адресиран лично на њега, а на страни пошиљаоца, писало је само : Паланка. Мрзео је којекаква анонимна писма, која су у гомилама стизала у дом владе. Углавном комшиска тужакања о којечему, на ово, те ово ил оно, безначајна сеоска посла. Већ је одавно наредио свом секретару да му таква писма не доставља, само би губио време исчитавајући их. Ипак отворио је пристигло писмо, и почео да га чита. Док га је читао, осећао је како му се грло стеже, а прсти којима је држао писмо коче и хладе. Када је коначно прочитао целу садржину писма, није се померао, неколико минута седео је непокретно и немо гледао у хатрију пред собом. А онда је скочио са столице, одгурнувши је од себе, тако да је пала иза њега, правећи буку. Хтедећи да позове свог секретара, неконтролисано се продерао:

–       Милане !!!

Чувши тресак столице, а затим и вику свог шефа, Милан је готово одмах улетео у канцеларију првог министра. Осетио је страх да се старцу није нешто десило. Било му је лакше кад је видео да старац стоји, а да је само столица пала.

–       Изволите господине Никола. – обрати се секретар.

–       Милане када је стигла ова пошта? – упита старац, придржавајући се руком за ивицу стола.

–       Десетак минута пре Вас.

–       Да ли сте прегледали пошту?

–       Да господине, остало је још пар писамо, која сам упутио кабинетима других министара. Разне притужбе и молбе, хвалисања за класу и напредовање унутар служби… знате већ…  Ако желите могу затражити да вам их доставе, али знам да Ви обично не волите да губите време са тим стварима.

–       А одкуд онда ово писмо? – запита старац дрхтавим гласом, показујући погледом на писмо које је до мало пре читао…

–       Опростите, ако сте добили неко анонимно писмо, сигурно ми се затурило између „Политике“ и „Правде“. Одмах ћу га склонити. – кренуо је ка столу да узме писмо.

–       Стани. – зауставио га је старац.

–       Ти дакле ниси видео ово писмо?

–       Нисам господине Никола.

–       Ниси га ни прочитао?

–       Не, господине Никола сада га видим први пут.

–       Одлично… Ко је још могао да види ово писмо?

–       Па сем поштара нико, у ваш кабинет од јутрос нико није долази.

Старац је стојао и размишљао, сво време посматрајући свог секретара, док му је секретар враћао столицу на своје место.

–       Милане слушај ме добро. – коначно прозбори старац – однећеш ово писмо лично краљу. Не одвајај се од писма, и постарај се да будеш поред краља док га буде читао. Пре тога, ја ћу да запечатим писмо, а ти ми за то време донеси ракију…

Секретар је одлично знао да господин Никола не пије, поготово не ракију и поготово не на радном месту. И зато га је запитао:

–       Да ли сте добро господине?

–       Милане, рекох ти да ми донесеш ракији. – одговори старац.

Када се Милан вратио у кабинет са бокалчићем ракије и чашицом, писмо је већ било запечаћено црвеним воском и личним грбом господина Николе. Старац затим узе чашицу са ракијом и једним потезом руке и главе испразни чашицу, а затим пружи писмо свом секретару.

–       Предаћеш га лично краљу, никоме другоме. Узећеш моје кочије, да би што пре стигао на двор. И запамти главом ми одговараш за то писмо.

Када је Милан са писмом изашао из кабинета, старац се лагано спусти на своју столицу, и загњури лице у своје руке, више га ништа није болелео, нити је осећао умор, сада га је морио страх…

У радном салону двора, Милан је чекао младог краља. Салон богато опремљен гарнитуром за седење, само је донекле обликом подсећао на старе отоманске диване, док је намештај пратио најмодернију моду Европе. По личној жељи краљице намештај је донешен из Париза. У овом салону су се најчешће одвијали дипломатски пријеми и разговори, као и радни састанци његовог височанства са себи најближим сарадницима.

Чекајући младог краља, Милана је полако почело да обузима нестрпљење, али и немир, како због хитности и важности коју му је наредио његов стари шеф, али још више што сам није знао садржину писма… Коначно на вратима салона се појави краљ Србије.

–       Да чујем шта је то Пашићу толико хитно, кад ми Вас је послао да ме прекидате, и то баш данас. Зна ли он да ја у кабинету имам уваженог госта из Русије, личног царевог изасланика. Схвата ли Пашић ваћност мог госта, кад је сад нашао да ме прекида. Гост је ту да самном уговори посету руског императора. Император лично намерава да обиђе братске православне земље. Том посетом, би смо склонили шапе нашег северног суседа са нас, ако не трајно, али бар на неко време би смо их смирили, и могли би смо да предахнемо. Управо покушавам да убедим императоровог изаславника да у Нишу организујемо састанак императора и наших суседних краљевића. Схвата ли Пашић шта ће Србија тиме добити.

Милан је примећивао видну узбуђеност на младом краљу, готово да му је једва полазило за руком да не скаче од среће. Због прилике која му се пружа, краљ је био веома радостан, што је било реткост за њега.

–       Добро, реците ми Милане, зашто вас је Пашић послао?

–       Послао ме је да бих Вам предао ово писмо. Строго ми је наредио да будем у вашој близини док га будете читали. – Милан пружи писмо краљу, а овај поче да загледа писмо, примећујући да је оно већ отварано, а затим поново печатирано.

–       Писмо је стигло јутрос за господина Николу, он га је прочитао, а затим опет печатирао, и упутио Вама. – појасни Милан.

–       Дакле Милане, Ви не знате садржину писма?

–       Незнам, ваше височанство.

–       Па хајде онда да видимо, какву то пошту добија господин Пашић, кад је мени прослеђује.

Краљ, затим преломи печат, и извади хартије из коверте. Милан је могао да примети како његово височанство губи оно радосно усхићење са свог лица, и како постаје готово бесан, док чита предато му писмо. Када је коначно завршио са читањем, нагло је прострелио Милана погледом. Погледом пуним мржње и љутње, због чега Пашићев секретар учини један корак у назад.

–       Шта је ово Милане?

–       Ваше височанство, ја не знам садржину писма…

–       Шта је ово? … још једном запита бесно краљ, а затим нервозно поче да шета по салону, посматрајући намештај у салону, поглед му паде на стаклену витрину у којој се налазио кристални сет који је његов отац добио на поклон од неког азиског дипломате. У том тренутку у краљевим очима могла се препознати јасна жеља да поразбија те кристале. Коначно краљ је зажмурио, и мало се смирио.

–       Добро, и шта Вам је Пашић рекао за ово?

–       Ништа више ваше височанство, али био је видно узнемирен, готово уплашен. – одговори Милан.

–       Како сте дошли на двор?

–       Кочијама првог министра…

–       Она су још пред двором?

–       Да, ваше височанство.

–       Онда крећемо.

–       Али, ваше висоанство, није ред да се Ви…

–       Милане, немам времан, морао бих да чекам кочијаша пола сата док упрегне моја кола. Крећемо !!!

У кабинету првог министра, старац је седео за својим масивним столом, поглед иако усмерен ка изгравираном прибору за писање био је далек, изгубљен, а бокалчић у ком је била ракија био је празан. Тргнуо се тек кад је зачуо кораке који се приближавају његовим вратима. У кабинет уђоше краљ и секретар првог министра.

–       Ваше височанство… – обрати се старац када је угледао посетиоце.

–       Чика Никола, шта је ово ? – запита краљ показујући на писмо.

–       Не знам височанство… овај… мене је то затекло јутрос на столу…

–       Шта да чинимо чика Никола? Побогу чика Никола?

–       Можда би смо требали дати писмо министру војном… овај… можда се он боље разуме у те ствари, комадант је војске…

Милан је посматрао како краљ, сузбија свој бес, из поштовања према старцу, а са лица свог шефа јасно је читао страх. Коначно краљ, прекиде тишину.

–       У праву сте чика Никола, дајте восак да запечатим писмо. Милане однећеш сместа ово писмо министру војном. Буди крај њега док га буде читао.

–       Ако дозволите височанство, господине Никола, где да потражим министра војног?

–       У ово време је код куће на ручку, крени одмах док није кренуо у гарнизон гарде… – одговори старац, изазивајући дивљење код Милана, јер је старац увек знао где и шта му раде министри и битни људи у држави.

–       Разумем господине Никола… – рече секретар и крене.

Док се возио кочијом ка кући министра војног, некаква чудна хладноћа и језа пролазила је Милану кроз кичму. Лоше слутње су га бринуле. Иако се магла већ одавно подигла, секретару је било изузетно хладно.

Ускоро министар војни прими Пашићевог секретара у својој топлој соби. Министар је на себи имао лаку летњу одећу, а соба је била загрејана великом поћком, у којој се чуло пуцкетање цепаница које су гореле. Министар је био веома расположен.

–       О госн Милане, откуд Вас?… Знам знам Баја Вас шаље? Реците о чему се ради? Па побогу госн Милане, раскомотите се, опростите ако је овде претопло, али моја госпођа је у блаженом стању, па јој је зима, и онда морамо и кад не треба да грејемо у целој кући… Шта ћете, неко само њој буде топло, а ја ћу већ некако лако, кад сам издржао Бугаре, и Турке, лако ћу ја са топлотом. – шаљиво се запричо комадант српске војске.

Коначно министар војни узе писмо, и поче да га чита. А затим озбиљно погледа Милана:

–       Ово је нека шала? Шта је ово?

Милан затим исприча министру све што је знао о писму, и како су га Пашић и краљ, послали са писмом код њега, те да га чекају, у кабинету првог министра, да чују шта о писму мисли министар војни.

–       Дакле, њих двојица чекају, шта ћу ја да урадим?

–       Да. – одговори Милан, а затим би затечен јер је министар почео гласно да се смеје. Те затим приђе пећки, отвори вратанца на њој, и убаци писмо у ватру. Потом лаким кораком дође до затеченог Милана, потапша га рођачки по леђима, и рече:

–       Пренеси ти мој госн Милане, његовом височанству и госн Баји да је са писмом све сређено… – рече министар војни. – Богами остарео је мој Баја… – Додаде за себе министар.

 

 

Poslednji gutljaj vina

Posted: March 10, 2013 in Price - Stories
Tags: , ,
1

ПОСЛЕДЊИ ГУТЉАЈ ВИНА

 

Посматраш вино, сатима, гледаш рујни одсјај светлости на ободу црвене течности, бoје крви, боје нечистих усана, које желиш, o којима машташ, можда осећас страх да ако отпијеш тај један последњи гутљај те тајанствености да ће све нестати, да ће нестати илузија црвне светлости, топлине, сенка свеће које се поигравају на ивици чаше, због твог немирног даха…. Посматраш вино, осећаш његову киселост, сласт, као угриз страсног пољубца, желиш га испити, али желиш да траје, да његов укус, мирис не исчезне када га будеш изручио у своје чељусти. Његов ти мирис мами ноздрве, зове те, опијa, осећаш га као танак сан који се увлачи под твој јастук, зове те да га испијеш…. Желиш да траје….


Zabava za graditelje

Posted: January 21, 2013 in Price - Stories
Tags: , , , , ,
0

Забава за градитеље

 

–       Поштовање

–       Поштовање

–       Драго ми је да Вас видим.

–       Такође

–       Заиста је дуго прошло. Како сте?

–       Одлично. Ви?

–       Задовољан сам, увек може боље, али ипак задовољан сам. Откуд Вас на овој забави? Помислио сам да нас избегавата. Заиста, нисте били скоро на нашим забавам.

–       Радим. Обавезе. Посао. Не стижем.

–       А да, да чуо сам. Прича сте да сте постали прави мајстор. Постижете изванредне резултате.

–       Трудим се, хвала. Иако уживам у послу, заиста нема времан ни за што друго.

–       Разумем, али опет могли би чешће да долазите на наша окупљања. Ја увек успем да дођем на ове забаве. Чак сам често и организатор.

–       Честитам вам, али заиста сам посвећен послу. Надам се да се нико не љути што ме чешће не виђате.

–       Никако, никако. Разумемо вас…. Па реците ми како напредује посао. Узгој веначних планина.

–       Да, веначне планине. Дивно. Уживам, али морам да будем увек уз њих. Све морам да држим под контролом. Имам проблем са вулканизмом, уме често да буде прејак, и зато морам да будем присутан.

–       Да, чуо сам, уме гадно да оштети планине, ако измакне контроли. Помаже ли глацијација. Ако се не варам у литератури стоји да она може да спречи и одагна вулканизам.

–       Ма, не. То су глупости. Проблем је што стручњаци који пишу теорије немају ни дан праксе, никад стварно нису узгајали веначне планине, не схватају колико је то посла, детаља, не сме се ништа препустити случају. Пинепланизам увек прети.

–       Да, да. Верујем Вам. Али видим да сте ви ипак задовољни.

–       Да, наравно. Посао ме заиста испуњава. Како Ви успевате увек да стигнете на посао. Све обављате на време?

–       Одабрао сам узгој звезданих пега, ако све урадим прецизно и контролисано, узгој пега постаје цикличан, може да се контролишу периоди. Наравно изискује пуно посла на почетку, прирпема магнетних поља, подешавање структуре звезде, али зато после имам доста слободног времена. И наравно као круна свега, протуберанце су изванредне кад је интезивна сезона. Те тренутке не бих пропустио ни за какву забаву.

–       Драго ми је да и Ви уживате у послу.

–       Реците ми користите ли воду у раду.

–       Не. Заправо јесам у почетку, али је ужасно компликовано радити са њом. Прво морам да подесим одговарајућу гравитацију да ми се не би изгубила у космосу, а онда температуру, па стално контролисати циклус кружења. Нестабилна је и не прихватљива. Знате ја сам доста детаљан, и можда превише педантан, па зато не волим да радим са водом. Мој брат се усавршио за њу.

–       А, да Ваш брат. За разлику од Вас њега редовно виђам по овим забавама. Како му све полази за руком, ако се бави тако нестабилним послом као што је вода.

–       Брат ми је, али траљав је. Ја можда превише ситничарим, али он превише себи допушта. Јако је хаљкав у раду. У стању је да у сред пороцеса одлута не неко време, и кад се врати вода неконтролисано набуја или нестане, а онда мора све из почетка. Али, да зато не пропушта ни једну забаву.

–       Сигурно је и сада овде.

–       Да ту је негде, потражите га, Биће му драго да Вас види.

–       Свакако хоћу, хоћу. Знате мораћу доћи до Вас. Чуо сам да правите чаролије од планина, јако ме интересује да видим ваш рад.

–       Наравно дођите. И ја бих волео да дођем до Вас, желео бих да видим најинтезивнје протуберанце, само јако мало времена имам.

–       Овако ћемо. Кад будем имао следећи мирни период посетићу Вас, али затим Ви морате доћи код мене. А Вашег брата ћемо задуђити да поведе рачуна о Вашм раду.

–       Слажем се, само без уплитања мог брата, бојим се да би направио више штете него користи.

–       Договорено, и запамтите обећали сте да ћете ме посетити.

–       Наравно.

–       Пријатно Вам желим. Идем да потрађим вашег брата.

–       Пријатно.

Probuđeni

Posted: September 18, 2012 in Price - Stories
Tags: , , , , ,
0

ПРОБУЂЕНИ

 

Осећај спознаје познатог, осећај будности, колико је само пута прошао кроз све ово. Свест полако почиње да се буди из сна. Свест се јавља из мрака нава, из ништавила сна. Опет се буди, опет може да бира своју јав, свој живот, своју судбину. Постаје свестан сво тела, у својим тек пробуђеним мислима он може да га обликује, дозвољено му је да бира шта ће бити. Дозвољено му је да бира број удова, њихову снагу, број чула, њихову оштрину, да бира пол, карактер, нарав, има највећу моћ избора од и једног бића икада. Помишља на звуке, на безброј тонова којих је био свестан у претходним животима-јавама, на хиљаде гласова, стотине раговора различитих језика, помишља на звуке звери у хладним ноћима, на јутарњи цвркут птица. Сећа се како је једном опијен тим цвркутом одабрао да и сам буде птица, обликова је своје тело попут прелепе рајске птице, разнобојног перја, са гласом славуја, било му је забавно када је почео да пева птичији пој, али већ после неколико дана то свакодневно понављање истих звукова му је досадило, зажелео је да пева дргачије, више није мога да бира. Када једном одабере више нема право на промене све до следећег бирања. Сигуран је више неће направит исту грешку, неће поново бити птица, иако било је прелепо летети, посматрати облаке се њихове горње стране, бити изнад њихове белине, изнад планима, река, шума, изнад људи. Бити толико близу Сунцу. Једном је полетео сувише високо, учинило му се да ће дохватити звезде, али онда га је ухвато стравичан ветар, носи га је, баца са једне стране на другу,  претећи да ће га сваког тренутка бацити на оштро стење, литице, хриди. Његово прелепо шарено тело постало је најобичније перо ношено ветром. Не, сад зна, сигуран је овај пут неће бити птица.

Сетио се ветра, сетио се како је једним био опчињен снагом великих урагана, огромних ковитлаца који чисте све пред собом, водених стубова који се подижу над морем попут неке нестварне пијавице, подижући и носећи рибе. Бити риба то га је једном фасцинирало, пловити најдубљим морима, открити нестварне пределе подводног света, и био је риба, али му је и то ускоро дојадило, недостајало ми је Сунце, Месец. Звезде, посматрао их је из воде као лоше, мутне фотографије нечега њему толико драгог, а толико далеког. Далеко њему заробљеном испод површине великог мора, океана. Не, неће бити риба, то застрашујуће искуство удаљености од звезда не би мoгао поново да преживи. Некако је више волео да удише ваздух од воде.

Чини му се да је највише пут био човек. Бити човек увек је дргачије, не постоје двоје истих људи, сви су различити. Једном је одабрао да буде вук, следећи пут лисица, и чинило му се та је то тако слично, али када одабер да буде човек и измени само мали детаљ карактера или боју очију, сваки пут буде веома веома различито. Зато је највише бирао људски облик, Сваки пут је мења, учио је на сапстевеним грешкама, покушавао је да створи што бољег човека, у чијем телу ће се што лепше осећати, у чијем ће животу уживат. Да људи су за њега били највећи изазов. Могао је да бира хоће ли бити човек или жена, та два тако различита створа, која не могу једно без другог, иако што их више посматра, и проводи време у људском телу, он постаје свестан њихове огромне разлике. Постајао је све више свесни ралике између њихових тела, њихове снаге, интелигенције, начина размишљања. Та за њега сваки пут све већа разлика имала је једини смисо у тренцима њиховг сједињавања, у тренуцима када су стварали нов живот.

Колико пута је само би војсковођа, а затим и војних. Колико је дргих људи убио у безсмисленим ратовима. Ратовима насталим јер се брани начији став, брани се нечија реч, реч која ће чим се једном искористи нестати, реч који ће нестати чим се употрбе. И сам је био мајстор реч, користо је њихову магичну моћ над великим масама, контролисао је људе вештином говора, необична моћ. А онда је покуша да ухват и складишти све те искошићене речи, и схвато да су оне безвредне трунке стварости које не потоје, толико моћне и опасне да је боље што мање да их користити. Зато је ћутао, допадало му се да ћути и немо посматра људе око себе.

Колико је пута стварао новог човека док је водио љубав у хиљадама својих живота. Осетио је страх родитељства, жељу да штити своје потомство. Осетио је жељу за жртвом. Био је владар који је желео добро својим поданицима, али то добро значило је нечију патњу. Био је радник, био је кмет, био је роб, радио је за себе, за своју заједеницу за свог власника, господара. Био је господар, робовласник који је умео да се преда сопственим задовољствима, али опет неко је патио док је он уживао.

Када је преживео хиљаде и хиљаде људских живота, почео је тек да надзире смисао човечијег живота, и није му се допало оно што се откривало пред њим. Онда је бирао живот неке животиње, неке звери, или обичног пољског миша, али га то није смиривало, ти животи су тако једнолични, исти, недостајала му је динамика, неизвесност људског постојања, и опет би бирао да буде човек.

Сада док се буди, док има право да бира схватио је да је уморан, није могао поново бити зец, нити мрав сувише је једноставно, а да буде опет човек, није ни то желео, једноставно био је уморан људских сукоба, мислим, планова, свега… А онда се сетио, одабраће овај пут нешто друго, нешто што до сада није бирао, одабраће да спава, па ако се опет пробуди, тад ће размислити шта ће бити, тада ће бирати или ће једноставно наставити да сни.

Trenutak

Posted: August 3, 2012 in Price - Stories
Tags: , ,
0

Тренутак

 

Запаљена стрела пресекла је мрачно небо изнад шуме. Био је то знак да хорде долазе, да су крочиле у шуму, и да ће ускоро бити под зидинама двора. Стражар са куле, чим је видео стрелу пожурио је у одаје да саопшти кнезу… Данима су чекали, овај напад… Данима већ чекају свој крај…. Стражар је знао, као и Кнез, као и сва војска на зидинама, да ову битку немогу добити… Било је лудо остати овде, било је улудо дати главу бранећи оно од чега је Цар диго руке, од чега су сви генерали одустали, тај мали замак био је безначајан за велико царство… зашто…  Али не није могао, није смео, да поклони то мало земље, ту безначајну шуму хордама, које су надирале, газећи све пред собом. Овде, и само ту у тој шуми једном је био срећан, искрено, чисто, једини пут у свом животу Кнез је ту осетио срећу…. Не он није могао, он није могао изневерити тај тренутак, који се никад више није поновио… Послао је жену и децу, далеко одавде, дозволио је свима који желе да оду да то учине, али он није могао отићи одавде. Зарад једног давног осмеха, он неће дозволити да хорде газе за њега свето место… Имао је још само неколико часова… Још само неколико трнутака… до битке, када ће он и његови најоданији људи, дати свој живот, због једне успомене на младост, на срећу… На љубав…. Не… Кнез не зна да ли је то била љубав…. Трун среће… Да…. Или улудо маштање младића занесеног идеалима… Ипак он зна да хоће, да мора, да  брани ту срећу, да брани онај грм иза ког је угледао њену косу како виори на ветру, у ком је чуо њен смех, онај пропланак на коме су причали, додирнули рукама… уснама… Он не би могао да живи са сазнањем да хорде газе ту траву по којима су њене ноге корачале, он мора да брани то место за њега толико свето, и ту траву у којој је била расплетена њена вилинска коса, и шум ветра који подсећа на њен смех, а капљице росе на њене мокре груди… Никад је после није видео… Тражио ју је целог живота, слао је тајне уходе широм царства, по дворовима, шумама, горама… Да нађу њу, да нађу цвет из те шуме, кроз коју мрачне чизме сада корачају… Сањао ју је толико пута, али само је први сан био стваран…  Испио је чашу рујног вина, и разбио је о хладни камен свог двора, опасао свој верни мач, и истрчао пред зидине… да чека…. осетио је у том тренутку ветар, и онај мирис…. мирис је толико дуго живео у његовим мислима, осетио је мирис њен, мирис младе траве, мирис њене коже, расплетене косе, и као да је на тренутак у даху ветра могао врхом језика да осети поново укус њених усана…. Био је сигуран да мора, да жели, да ће умрети бранећи успомену на тај давни никад заборављени тренутак….

Najstariji zapis u galaksiji

Posted: July 8, 2012 in Price - Stories
Tags: , , , , , , ,
0

НАЈСТАРИЈИ ЗАПИС У ГАЛАКСИЈИ

Капетан Татјана, проверавала је последњи пут упуства дата броду. Њена посада већ је неколико дана била у стању сна. Она је волела ове тренутке самоће на свом броду. Увек би остајала будна неколико дана дуже но што је било неопходно. Шетала је бродом, залазила у свако одељење, проводила би сате у читању књига или би једноставно седела покреј неког прозора слушала би музику и уживала у погледу, уживала би у бесконачност свемира. Уживала је у спознаји да је она сада једино свесно биће хиљадама, милионима километара у близини. За својих тридесет и две године имала је преко педесет летова у свемир. Ипак решила је да јој ово буде последње. Ова мисија ће трајати још око четири месеца, мислила је. Када се врати на Земљу затражиће одмор од две године, провешће га са својим вереником, коначно време јој је и да има децу, а некон одмора посветиће се предавањима и породици. Још пре четири године када је постала капетан овог брода понудили су јој место професора планетарне палеологије, на акедемији јужног адмиралитета. Иза себе је имала позамашну научну каријеру изучавалаца фосилних остатака на ванземлаљским објектима.

Ова мисија јој је била занимљива, и ако не рачуна свој студентски боравак на леденом свету Европе, ово ће јој бити и најдужа мисија у каријери. Прави начин да се коначно опрости од летова у планетарни свемир, и да се смири на Земљи. Након што је обавила обавезно хигијенско туширање, разни дезинфекциони раствори и наизменично хладна и топла вода запљускивали су њено тело читавих петнајест минута, сместила се гола у своју ћелију, руке је положила у добро јој знани тачно одређени положај, и већ следећњг тренутка осетила је благе убоде сићучних иглица у своје вене дуж нагог тела. Преко ових иглица брод ће одржавати њен живот у наредних месец и по дана лета, храниће је и контролисати њене основне функције. Док се светло у ћелији постепено смањују, звук лагане летње кише почиње да испуњава простор око ње. Помишља колико ли ће проћи док поново не доживи праву кишу. На планетоиду ка ком се упутила нема кише, тамо влада стеновита пустиња. Помишља како има извесне ироније у овом успављујућем звуку кише док се приближава узаврелом пустинском свету.

Док полако тоне у сан присећа се разлога зашто иде на овај пустињски свет. Ради се о планетоиду названом Банат, на самој ивици гравитацијоног утицаја Сунца, готов иза Којперовог појаса, која поприлично одступа од равни еклиптике. Сасвим случајно је откривен, као гола стенска маса, са ретком атмосвером, као такав није привукао никакву пажњу на себе, све док једна мисија дубоког свемира није пролазила поред њега и скенирала га. Не њему су том приликом откривене макро формације за које се сматра да нису могле настати ерозијама, нити било каквим природним процесима. Зато је царство одлучило да посаље ову мисију директно тамо, како би се утврдило да ли се ради о некаквим вештачким творевинама, ако је тако, онда би то били најближи икад пронађени трагови цивилизације у свемиру.

Из корпорације су повремено цуреле информације да су њени научници наилазили на интелигнетне трагове по планетима дубоког свемира, али сви они су били много много далеко од Сунчевог система. Зато је за Татјану ово био велики изазов, али и признање да је баш њој поверена оваква мисија.

Буђење је за доктора медицине и хемије Бојана увек престављало проблем. У његовој ћелији прво би почело да се јавља светло, полако неколико сати би се интезитет светла повећавао, а са њим и звуци фарме, звуци домаћих животиња. Био је то програм буђења ћелије који је сам Бојан одоабрао. Искрено првих неколико тренутака свести он би уживао, у спознаји да је жив, а онда би нагрнула сећања и по ко зна који пут пожелео би да искочи из своје коже. Налазио се далеко од своје куће, или оног што је сматрао да је његова кућа. Пре поласка покренуо је бракоразводну парницу са другом женом, открио је да му није верна, није се свађао нити је правио било какав проблем због тога, у осталом није ни он био највернији, али опет није могао да живи у лажи. Знао је да док је он на истраживачким путовањима његова драга има замену за њега. Да, и он је њу варао али то никад није била веза која траје како је сазнао већ четири године, већ успутне необавезне акције тек колико да се прекрати време измећу конгреса, или на дугим научним путовањима. Оно што му је најтеже падало су деца, имао је двоје са садашњом женом, а знао је како су његове две ћерке из првог брака тешко поднеле његов први растанак. Није желео да ико пати због његових грешака, али ни да трпи смејање читавог града… Ипак је имао поноса…

Ипак Бојан се радовао, и те како се радовао, бити у овом броду значило је више но бити признат као стрчњак, као хемичар, и као једини доктор на броду. Искористиће ову мисију да се одмори од свега, да се позабави науци. Осталих четворо чланова посаде су му добро познати, више пута је имао прилике да сарађује са њима. Заиста се обрадовао када је чуо да је адмиралитет баш њих одабрао.

Сада док успоравају и приближавају се планетоиду, он ће полако детаљно још једном пручити све извештаје о овој стеновитој пустињи. Припремиће спектромере, и проверити квалитет контролних узорака. А кад се буду довољно приближили планетоиду, почеће да ради, сконцетрисаће се на посао и неће мислити на проблеме који су километрима далеко.

Извештаји су говорили о великим макро формацијама на тлу планетоида који подсећају на обрисе насеља, са извесним траговима постојања планске експлатације земљишта. Међутим изгледа да је на површини планетоида дошло до нагло повећавања температуре, као да је цео планетоид био захвађен огромним пламеном. Све формације делују истопљено. Стенска маса подсећа на истопљен па стврднут восак. Бојанов задатак биће да утврди шта је могло да изазове такво повећаље температуре на читавој површини, и да утврди старост формација. Већ је и сам имао неких теорија, али о томе још ником није говорио. Ипак највише га је интересовала могућност постојања пећина, које су се јасно показивале у претходним извештајима. Када би са сондом могао да уђе у неку од тих затворених пећина, можда би успео да открије заробљени састав некадашње атмосвере.

Влад је за командама брода, за својим омиљеним местом у читавој галаксији. Пуних седам година радио је као пробни пилот на најновијим летелицама, а онда се десила хаварија у којој је настрадо његов колега, а он је био тешко поврђен. Три месеца провео је у регенерационим кадама, како би му се обновила кожа која је изгорела током несреће. Грешка је била на изолацији неких од каблова на пробном авиону. Авион није ни узлетео а у кабини је букнуо пожар, оба пилота, Влад и његов колега Оливер истог тренутка нашли су се у пламену. Спасилачке екипе су брзо одреаговале, али за Оливера је ипак било касно. Након опоравка Владу је команда понудила прекоманду, и он је прихватио да буде пилот на истраживачким летовима, што је у поређену са његовим претходним послом била много мирнија варијанта.

Улазио је у орбиту планетоида, успораво је летелицу, седам дана кружиће и детаљно скенирати површину планете. У међувремену пронаћи ће најповољније место за слетање, погодно за узлетање, али и корисно за истраживања. Већ је разговарао са Татјаном и Бојаном о неколико најбољих локација за приземљење. Могао је да подеси летелицу и она би сама одрадила слетање, али није то желео, уживао је да сам мануално управља бродом, донекле га је то подсећало на старе дане када је био пробни пилот. Сада већ четири година превози разноразне научне мисије углавном унутар Сунчевог систеа. Ипак остаће му једна неостварена жеља. Желео би више од свега да управља огромним караванским теретним бродом корпорације. Наравно како је он поданик царства, а не члан корпорације, ова жеља му се никада неће остварити. Ипак нада се да ће имати прилику да бар једном крочи у командну салу огромних међузвезданих транспортера, које корпорација користи за своје караванске летове.

Са Татајаном је већ имао прилике да сарађује, и она га је равноправно сматрала чланом истраживачког тима, иако је он првенствено био пилот и инжињер задужен за поузданост брода и лета.

Брод је успоравао, а дани до слетања су се смањивали. На једном сектору планетоида налазила се велика висораван, спржене истопљене стене, на источном ободу висорави налазила се велика стенска громада, за коју су захваљујући дубинском скенирања тла утврдили да је шупља. Било је то идеално место да се приземљи брод.

Од када круже око планетоида за Небојшу планетарног геоморфолога није било ни трунке одмора. Сво време је проводио упоређујући слике које је брод израђивао мапирајући поврпину овог небеског тела. Затим је на тим фотографијама, графицима, проналазо аномалије. Упоређивао их је са базама свих до тада скенираних небеских објеката. Користио је научне базе царства и конфедерације. У почетку му је све деловало нормално, макро облици су имали нормалну тектонику, били су приметни трусни предели на којима су макро форме биле израженије млађе, али ништа није било необично. А онда како су сати одмицали, а камере и скенери брода прилазили све ближе површини, Небојша је откривао све више аномалија. Сама површина је деловала савршено хомогено, као да је их једног дела, са променам у облику због изражених унутрашњих сила. Није било већих облика кратера, нити интезивнијих трагова удара неког другог небеског тела. Али управо та хомогеност говорила је да нешто није у реду. Дубинским скенирањем утврдили су да хомогеност површине не прелази четири метра у дубину, а да се испод тог несвакидашњег покрова налазе формације које нису могле настати природним силама које владају на планетоиду. Планетоид је имао атмосверу, ни близу атмосвери на Земљи, али ипак ју је имао, иако је био сув. Скенирање је показало да је атмосвера у шупљинама заробљеним испод стенског покрова много много гушћа.

Дан спуштања летелице на површину се приближавао, а Небојша је откривао све више аномалија у облику који су говорили да форме рељефа нису настале природним путом. Очигледно је да је неко плански обликовао рељеф ове планете. Иако се стенски покров пружао преко целе површине, он није скривао зарављене облике испресецане удубљењима попут канала, који највише одговарају уређеним ораницама. Степенасте форме на планинама нису могле настати природним путем, већ намерним прављењем уравњења, нека врста висећих вртова.

Висораван коју су одредили за место слетања престваљала је управо један такав висећи врт, зараван на западном ободу плание. У сатима пре слетања стеновита форма на источном ободу заравни све га је више подсећала на обрисе неког насеља.

Када буду слетели имаће још више посла. Превише је аномалија, а он је фотограф мисије, треба да направи што више детаљних фотографија. Када буду слетели до изражаја ће доћи микро форме, њих мора да протумачи. Донесена је одлука да се пробије стеновити покров и уђе у једну од шупљина испод њега. Прво ће ући микро сонда за узорке гасова, затим ће послати сонде са камерама, а потом ће повећати обим отвора и цела посада планира да уђе у шупљину. Научна команда на Земљи сложила се са њиховим планом.

Хелена је била одушевљена када је крочила у унутрашњост пећине. Припремајући се за улазак сатима је посматрала снимке које је сонда са камером урадила унутар отвора. Као искусни археолог јасно је примећивала обрисе различитих примитивних алата, предмета, грађевина. Простор је био подељен преградним зидинама од отопљних стена, идентичних покрову који је на читавој планиети, али измећу преградних зидова могло се кретати. Коначно пронашли су највећу дворану.  Дворана је била најочуванија, са највише предмета. Јасно је препознала остатке спољених столова, као и један цео камени сто. Просторија је личила на велику гостионицу, копајући по соптвеном знању археолога Хелена је предпостављала да се ради о заједничком објекту некадашњег насеља, попут заједничке трпезарије читавог племена. Није могла да скрије радост и одушевљење док је подизала делове полустопљених артефаката, предмете некадашњих становника овог сада спаљеног стеновитог света. Ископине ван пећине потврдиле су њихову предпоставку да је зараван заправо висећи врт, на ком су гајене и одржавне биљне културе.

Хелена и Небојша провели су сате документујући велики проналазак. Цела посада је била одушевљена открићем. Научни центар на Земљи пратио је сваки њихов покрет, не скривајући радост. Царство је открило трагове друге цивилизације у самом Сунчевом систему.

Брод је био пун предмета, које ће допремити на земљу. Хелена, али и остали чланови посаде нису знали шта је значајније и вредније да се донесе у истраживачке центре Земље. А онда четири дана пре планираног узлетања и повратка на Земљу, десило се највеће чудо.

Док је Хелена документовала артефакте допремљене на брод, Татјана, Влад и Небојша су пошли да последњи пут обиђу пећину и провере дал није нешто од опреме остало у њој. Били су више него задовољни својим радом, и мала предах шетња без обавеза им је пријала. Док су корачали равним подом велике дворане пећине, Татјана је бирала најбоље место за заједничку фотографију. Приметила је пукотину на зиду пећинске дворане идеалне величине да се у њу смести фото апарат. Када је пришла пукотини видела је да се испод окрњеног стенског покрова налази угланчана површ, додирнула је начет стенски покров а он је почео да се круни откивајући плочу испод себе. Из чисте радозналоти наставила је да скида стенски покров, а онда је приметила извесне облике усечене у равној плочи која се поваљала испод здробљених стена. Влад и Небојша су јој пришли и запрепашћено посматрали први запис пронађен у Сунчевом систему ван земље. Било је јасно да су савршени облици урезани на стену, и да престављају симболе. Цео запис састојао се из две колоне са десне стране налазио се низ од по дест до двадесет знакова, а са леве кратки низ до пет знакова, исписаних у неколико редова једно испод другог. Знакови са леве стране били су различити од знакова са десне стране, и било их је више истог облика, док су знаци са десне стране били углавном сви међусобно различити.

Нуна је дежурала у центру на Земљи. Остала је сама у комуникационом центру. Мисија је била при крају, чекао се тренутак повратка. Рачунари су пратили виталне податке чланова мисије, ако било шта крене по злу рачунари ће сигнализирати. Знала је да је посада сада усресређена на повратак кући, и да је свакодневна комуникација сведена на минимум како би се процес повратка убрзао. У полу дремљивом стању Нуна је скувала себи чај. Пре два дана је купила нове ципеле, још увек су је ужасно жуљале, изула се, подигла је ноге на командну таблу, дремљиво се завалила у столицу, и полако уживала у укусу араоматизованог црног чаја. Предпостављала је да ће је чај држати будном. И заиста док је год задржавала топле корке гутљаје у устима поспанот је нестајала, али чим би их прогутала, поново би се успавала. Заклапала је очи полако, проматрајући велики часовник изнак командне табле, и рачунајући колико јој је још сати остало до завршетка смене. Била је сама на спрату. Размишљала је о свом послу, оператер у комуникационом центру научне флоте јужног адмиралитета. Она је заврила  војну академију, била је официр везе, док се школовала није планирала да ће радити у научном центру. Иако посао није био превише изазован, није се жалила. Једина непријатност су била ова досадна дежурства када се ништа није дешавало, а спавање на послу јој је био најстрожије забрањено.

Благо зујање клима апарата прекинуо је захтев за комуникацију од највећег приоритета. Брзо је спустила ноге у ципеле, а чај одложила на сто иза ње. Преузела је комуникацију. На екрану се појаво лик капетана Татјане, захтевала је да хитно разговара са шефом мисије на земљи, не желећи да икоме другоме сем њему прича о свом открићу.

Пјер је био у дубоком сну када је на његовом личном комуникатору стигао Нунин позив из центра. Мрзовољан због прекинутог сна прихватио је позив још увек лежећи на кревету. Нуна му је рекла да што пре дође у центар јер има позив од Татјане, и да Татјана инсистира да разговарају у центру, а да јој се не обраћа преко комуникатора из стана, јер се ради о веома важној информацији. Ово га је уплашила, Пјер је добро познавао Татјану и одлично је знао да се она са оваквим стварима неби шалила. Био је одговоран за животе пет људи на удаљеном планетоиду, и за прескупу опрему царства. У тренутку се разбудио, умио, обукао, и истрачао из стана.

–       Пјер молим Вас да укључите највећи степен сигурности током нашег разговора. Нуна Вас бих замолила да напустите просторију, и искључите све системе присмотре разговора. – био је то захтев којим је започео Татјанин и Пјеров разговор, у ком му је Татјана саопштила и показала шта је пронашла у великој дворани планетоида.

Након њиховог разговора боравак мисије на планетоиду је продужен до даљњег. А након састанка научне команде адмиралитета, одлучно је да се мисија продужи до крајњих граница опстанка живота на броду. Да се покуша пронаћи још ових плоча са записом, и да се пронађена плоча допреми на земљу. У међувремену адмиралитет ће припремити две велике мисије које ће у најскоријем времену кренути ка планетоиду, праћене одговарајућим безбедносним снагама.

По допремању атрефакта на Земљу, најумни тим научника царства кренуо је у анализу пронађеног записа. Дани су пролазили, ускоро и месеци али одоговарајућег решења за запис није било. Са сигурношћу су једино могли да тврде да лева колона записа прествља некакву бројчану скалу, низ бројева. Десна колона је престављала мистерију. Јасно је било да се не ради о којекаквој шкработини, и да је запис смислен, и очигледно веома битан кад се налазио издигнут на зиду велике заједничке дворане.

Коначно на здруженом састанку научних команди сва три адмиралитета, предложен је захтев упућен царском савету, да се откиће обзнани, и да се у анализи поред научника царства позову и научници Конфедерације, Султаната и Корпорације, као и неки независни научни центри.

На царском савету којем је председавала будућа царица, захтев је одобрен. Ускоро су научничи целе планете здружено анализирали вероватно најстарији запис наћен у читавој галаксији.

Корпорација је признала да су на својим далеким мисијама наилазили на различите археолошке артефакте, трагове култура на пустим световима, али до сада нису наишли нинакакав запис или било што што би указивало на могућу забележену поруку.

Прошло је више од годину и по дана од открића записа али резултата није било. Председник конфедерације је сваког пролећа организовао велику хајку на вукове у својим северним шумама, том приликом у лов би били позвани сви владари планете, и личности од утицаја. Случајно је током једних од вечера додирнута тема пронађеног записа, и владари су се договорили да се запис умножи и да свим школама на читавој планети, да деца покушају да га одгонетну, када већ врхунски научници не успевају.

*                       *                           *

Миливоје није волео школу, није волео никакве обавезе. Отац му је држао кафану уз транспорну магистралу царства, волео је да проводи време у њој. У том ћумезу на ком се срећу скитнице, туристи, богати пословни људи… Волео је да слуша којекаве приче уморних камионџија,  да завирује у свлaчионице певачица, и да кришом пије хладно пиви из тек отворених буради. Мрзео је што сваки дан мора да прелази десетак километара до школе и назад, мрзео је обавезе, домаће задатке. Чим би га мајка ословила са Мили знао је да мора да пише, рачуна или чита нешто за школу, а шта ће му школа, имао је он своју… па добро очеву кафану. Знао је одлично да услужи муштерије, помагао је конобарима, намештао је столице, понекад би чак узео метлу и сам почистио читаву кафану. Али када им је наставница поделила нови задатак,  да сви покушају на било који начин да дешифрују тајанствени запис, Мили је знао шта на њему пише. Сваког дана је гледао такву готово исту таблу код оца у кафани. Мили је одмах схватио да на табли пише:

30с* Светло пиво

35с Светло мутно пиво

40с Тамно пиво

40с Тамно мутно пиво

50с Црвено пиво

70с Првокласно светло пиво

75с Првокласно тамно пиво

30с Слатко пиво

 _______________________________________________

*с – сребра

Older Entries