Вечерас мора да одигра најбољу улогу. Вечерас мора да засени публику. Вечерас игра по свом тексту, у својој режији. Вечерас ће га сви запамтити. Глумац је стајао на балкону изнад расвете и посматрао публику испод себе. Тај балкон изнад саме позорнице углавном је служио камерменима за снимање преставе. Вечерашњу преставу нико неће снимати. Глумац ће имати своју премијеру.
Гледаће публику, његову публику која га је већ заборавила, изговараће текст, али нико га неће чуту. Слушаће аплаузе упућене некоме другом. Отписали су га, али ипак он ће вечерас одиграти своју највећу улогу. Дуго се већ спрема за њу, зна савршено све покрете, сваку мимику, израз лица, сваку реч свеоје улоге. Пролазио је кроз текст небројено пута, а лик, па лик је био он. Сам је годинама стварао лик за своју вечерашњу преставу. Сам је одабрао костим, и сам је одабрао публику пред којом ће глумити.
Нико не зна да је он вечерас овде. Нико не зна да ће он вечерас извести свој највећи наступ. Полако су га заборавили, полако више нико не зна његово име. Полако се више нико не сећа његових престава, његових улога, његови аплаузи су давно утихнули. Новине су једно време писале како је славни глумац пропао, како више није у стању да памти текст, како су му алкохол и друга опојна срества уништили моћ покрета. А некад је био мајстор памтомиме, комедије, првак драме, вечерас ће играти своју трагедију из једног чина. Новине су писале лажи о њему, а онда су чак и те лажи престале, онда је нестао. Глумац је једини знао зашто више не може да игра.
О како глупава ствар да се у његовим годинама заљуби. Имао је толико драгих, толико љубавница, толико је пута волео, остављао и био остављен у животу и на позорници, али никада није имао њу. А она, она не сме знати да је његова вечерашња улога посвећена само њој. Иако она ће доћи, она ће гледати његову преставу.
Тада ју је угледао, како улази у царску ложи. Угледао је њену уску црну хаљину, са везеним златним нитима, која је савршено показивала облине њеног младог тела. Чини му се да мећу гомилом гласове вечераше публике може да разазна њен смех, док јој један од њених пратилаца нешто шапуће. Када би га само још једном погледала, али не, он вечерас мора да одигра своју улогу, ништа га не сме спречити у томе.
О каква глупост, каква будалаштина, да се он матори глумац, превејани љубавник, лисац женских срца заљуби у цареву кћи. Упознао ју је давно, давно, сада му се чини да је од тада прошла вечност. Она је тада била мала девојчица, која је желела да се слика са њим, јер је он тада глумио у неком безвезном дечијем филму. Сећа се, био је царски пријем, прослава, када су се сликали први пут. За њега је тада била само мала девојчица коју је он засмејавао својим шалама. А онда петнајест година касније, видео ју је опет. Након једне његове премијере, пришла је да му честита на одличној улози. У њој више није било ни трага од оне веселе невине девочице, пред њим је стојала жена, и то каква жена. Млада и лепа, али одлучна и јака, жена на чиjим ће се леђима ускоро наћи читаво царство.
Након тога сусрета наставио је живот, глумио је преставе, али би сваки пут гледао у царску ложу великог позоришта. Редитељи би га тада опомињали, да губи концентрацију. Није било помоћи. Ускоро су га сви отписали. Заборављао би текстове престава које је глумио годинама. Пензионисали су га, покушали су да га достојанствено склоне, са највећим уметничким почастима. Ипак њему то ништа није значило, чезнуо је за њом. Чезнуо је за њеним стиском руке, њеним гласом, њеном појавим, пољубцем… Желео је забрањено, желео је престолонаследницу, али не због њеног престола, већ због ње. Чинило му се да је она једина жена достојна дивљења.
Посматрао ју је вечерас. Гледао је њене лажне осмехе, њене достојанствене покрете, и сватио је да је и она глумица. Можда већа од свих који су икада корачали даскама позорнице. Из њених покрета јасно је читао да она не ужива у друштву које је вечерас са њом у ложи, јасно му је било да су њени осмеси глума, а онда се сетио како се некада њему смејала, искрено, детиње.
Њен отац вечерас није са њом, штета, желео је и њега да поздрави, али нека, битно је да је она ту. Светла су се угасила, завеса је полако почела да се подиже. Глумац се поклонио публици у апсолутном мраку свог балкона, а затим је начинио корак ка позорници.
Црвена топла течност разлила се по даскама које живот значе. Глумац је одиграо своју последњу улогу.
