О књизи „Потомство“ Горана Ћурчића
Можда није случајност што је аутор ове књиге рођен „орвеловске“ 1984. И он, попут Орвела, маестрално конструише једну сасвим уверљиву будућност, износећи проницљива предвиђања о политичком уређењу не само читаве планете, већ и Сунчевог система, остављајући вас задивљеним и ошамућеним након читања.
Већ прва страница вас незаустављиво увлачи, попут моћног вира сачињеног од маште и пробраних речи, у свет који је Ћурчић саткао за вас:
свет пустиња окованих ледом, свет мраза који сеже до костију и бескрајних потеза белине, ничим нарушених, који пуцају пред вашим погледом, мамећи својом суровом лепотом и ужасавајући мрачним обрисима у даљини:
„Брегови леда прекривени таласима снега испод којих се налази вечито смрзнута земља, огромно пространство, сати и дани хода по савршеној белини без цвета, без травке, без било какве друге боје, само понеки траг неке поларне звери као рана на савршеној белини огромног простора.„
Више нисте у својој удобној фотељи. Више нисте у двадест и првом веку. Налазите се дубоко у ауторовој визији. Посматрате постројене гардисте који, шибани немилосрдним ветром, стоје сасвим непомични, чекајући да одају почаст, наликујући „савршено једнаким леденим сталагмитима“. Задивљено упијате свеопшту белину око себе. Готово осећате хладноћу тако сурову да се чини опипљивом. Дижете поглед и зурите у блиставу куполу и сложену архитектуру тврђаве Вериге.
Затим се тај свет шири. Кроз успомене капетана Владимира, истражујете дубоки свемир; упознајете војно-политичку структуру водећих земаља будућности, тако детаљно описану да ћете се у једном тренутку запитати да ли аутор тајно поседује времеплов.
У том фасцинатном свету живи галерија ликова које је Ћурчић оживео својом маштом. Они су импресивнији чак и од напредне технологије и истраживачких мисија у свемиру. Они ће вас навести да одложите све обавезе и закачите „Не узнемиравај“ натпис на врата, док не прочитате цео роман.
Упознаћете капетана Владимира, некада неустрашивог и бриљантног каријеристу, сада опхрваног страхом да ће изгубити оно нјадрагоценије у животу, због чега се свесно одрекао свега што му је живот раније био. Писац нам га представља као очајника који „непомично лежи у кревету и немо посматра плафон… Деловао је уморно, изгубљено, без наде. На његовом лицу није постојала ниједна линија радости нити воље за животом… Руке опружене уз тело, шаке испружене и положене на бели чаршав кревета.“
Упознаћете Весну, која ће вас освојити и учинити да преиспитате шта заправо сматрате дефиницијом људског бића које има право да воли и слободно живи. Владимир једном приликом примећује, док осећања према Весни полако расту:
„Схватао сам је. Она се осећала човеком, а опет је била свесна тога да је машина, да не може да изађе ван љуштуре хардвера у ком обитава.“
Писац убедљиво приказује патњу коју такав положај изазива и поставља етичко питање које ће човечанство заиста морати да постави себи у будућности: Можемо ли сматрати нешто што је створено од људског бића, што је расло и сазревало као људско биће, које осећа и мисли и способно је да воли – можемо ли заиста сматрати такво биће нечим мањим од људског?
Упознаћете и мистериозну Нину, снажну и достојанствену, чак застрашујућу, али способну да дубоко саосећа, коју тек понекад опхрвају тајне жудње за животом ослобођеним стега апсолутне дужности.
Од њих троје, чија ћете расположења, наде, страхове и жеље спознати у потпуности, до ликова са којима ћете се сусрести само краткотрајно – сви до једног остављају дојам дубине праве људске личности, у чији сте живот завирили отварањем ове књиге. И нећете моћи да је склопите док не прочитате како се њихове судбине расплићу.
Бићете сведок величанствене љубавне приче, јединствене и збуњујуће, надреалне и забрањене, никада раније испричане. А кроз ту причу провејава пишчева мисао која се јасно оцртава и заокружује дело – борите се се за своју љубав, борите се без предаха, чак и када делује да је читав свемир против вас; чак и када се чини да оно што осећате нема смисла.
Борите се за љубав и за круну сваке љубави – потомство.
Мина Танасковић, писац