Posts Tagged ‘politika’

Случак госпође Марковић: ПОСЛЕДЊИ ГРЕХ

Драгољуб Стојковић

Обиман роман који се не испушта из руку док не избледе сва слова у њему. Сјајно написан трилер смештен у године владавине Милана Обреновића. Невероватно реално дочарано време са краја деветнаестог века, у кнежевини која је тих година постала краљевина. Фикција аутора толико је стварна да ћете на тренутке имати осећај да се налазите међу јунацима његовог дела. Савршена доза напетости чини овај роман правим узбидљивим трилером. Користећи се истинитим догађајем, када се једна жена дрзнула да пуца на Краља, аутор гради замршен трилер. Покушавајући да расплете клупко политичких али и родбинских интрига које су чини се увек присутне у Србији, аутор показује своје богато знање историских дешавања из периода Обреновића. Искористивши готово заборављени, несрећн случај госпође Марковић, аутор нас одводи у сложену борбу која се тих година водила око престола Србије, у игру у којој су били уплетени Обреновићи без правог, адекватног наследника, њихови рођаци утицајни Аустро-Угарски грофови Бајићи, водеће личности тадашње Србије, опозиционари, песници, официри, сви међусобно повезани замршеним везама, које се на почетку романа не могу ни наслутити.

Аутор се користи добро познатим историским личностима, које смешта у своју причу. Ту су Нушић, Атанасије Јовановић, гроф Бајић, Милутин Гарашанин, као и несрећне Илка Марковић и Лена Книћанин. Поред њих аутор у роман убацује измишљене ликове, који су филмски стварни, првенствено начелник београдске полиције Чогурић, сјајно изграђених карактерних особина, сурова али ипак на својствен начин драга личност.

Аутор у духу најбољих трилера открива сурове игре политичара, претедената на престо, малих али покварено амбициозних људи, због чијих сплетки страдају недужни.

Због изузетно убедљивог приказа времена у ком се радња одвија, и због узбудљиве напетости овог одличног историског трилера са настрпљењем чекам наредни роман истог аутора.

–       Па зар је могуће… Колико је прошло?

–       Сигурно већ педесет година…

–       Да, Да… баш ми је драго што вас видим…. Како сте?

–       Добро  сам, али још увек не могу да се навикнем на овдашњу годину. Ова планета много брзо кружи око звезде. Готово да осетим на својим сензорима кретања њене покрете.

–       Уградили сте их?

–       Да. Корисна су справа. Помажу ми поприлично при ноћном лету. Знате сада радим као надзорник луке.

–       Лако су вам их уградили?

–       Да, са локалном анестезијом…

–       Ја никако да се одлучим на њих, још увек се служим са примитивним сигнализаторима. Имате ли проблема са њима ако би сте напустили планету? Морате ли их вадити?

–       Не, програмирани су тако да се оријентишу у односу на звезде, тако да немам никаквих проблема. Препоручујем вам ову марку, заиста су одлични, једноставно неможете се изгубити.

–       Батерије?

–       Не, никако. Користе метаболизам носиоца.

–       Сјајно… Како вам је брат? Њега нисам видео још од последњег прелаза комете Орах 4.

–       Умро је…

–       Штета…

–       Зашто.. Одлично се снашао мећу неупокоенима. За неколико месеци имају конгрес, требао би да постане један од комесара. Заиста брзо напредује. Искрено, завидим му. Сналажљив је.

–       Баш бих волео да га видим. Сећам се још како је био раслоложен на прослави преласка комете.. Направио је тако добру атмосферу. У његовом друштву никоме није досадно.

–       Пренећу му ваше поздраве, ал веома је заузет тако да вам не обећавам да ће то бити ускоро.

–       Хвала вам. Нема проблема.

–       Свакако доћићемо објица на прославу следећег пролаза Ораха 4, па ће мо се тада видети. Очекујемо вас.

–       Да, наравно доћи ћу. То не пропуштам. Још једном, баш ми је драго што сам вас срео.

–       И мене. Пријатно, па до виђења.

–       Пријатно…