Goran Curcic

ПИСМО

 

 

Осећао је да га године сустижу, нарочито су му тешко падала ова хладна магловита јутра у позну јесен. Магла га је гушила, икао то није желео никоме да призна. Морао је чак неколико пута да се гласно накашља у својим кочијама, док је долазио на посао у дом владе. Кочијаш би застао и упитао га дал је добро, на шта је он само одмахивао главом, и показао возачу да настави пут. Труцкање кочије по старој калдрми престонице данас му је нарочито сметало, осећао је да га сваким ударом, скоком дрвеног точка од камен, свака кошчица у телу боли. А некада је уживао у овим јутарњим вожњама од свог дома до посла, уљуљкан дрмањем кочије, удобно смештен на меканом седиштту кочије, дремао би и ослушкивао гласове престонице, која се будила. То су били дани када је био управник града, ранораниоци би га са осмехом поздрављали, а он би им немарно одмахивао руком. Наравно возио би се у отвореним колима, само би по киши навлачио покривач преко кочије, али то су били сада већ давни дани. Сада је старац, брада иако сада много дужа но раније, оседела је. Сада је председник министарског савета, први министар, младе краљевине, која се бори са великим неманима. Такође је и министар ванских дела, „стари лисац“ називали су га посланици оних земаља које краљевини нису наклоњене. Осећао је да му је потребан мир, топла бања, угодни базен, и чаша рујног вина из рајачких пимница, баш из оног највећег бурета његовог рођака Сретена. Али времена за одмор није било, држава га је чекала. А над државом надвили су се сиви, тешки, злослутни облаци облаци. Више но ишта старац је желео мир, али је знао да на њега нема право, он је глава, и прво после краља.

Крај врата је одложио свој верни штап, он му је помого да се попне степеницама, које су водиле до његове канцеларије. Сео је за свој велики тешки сто. Јутрос му је сто више но икада деловао превише китњасто украшен барокном резбаријом, то га је додатно нервирало. Као по неком устаљеном ритуалу неразмишљајући прошао је рукама кроз своју дугу браду, а затим погледао на хрпу поште које је лежала пред њим на столу. Дакле опет је закаснио, чим је пошта стигла пре њега, некада му се то није дешавало, а сада је то постало већ свакодневица. Почео је да прегледа пристиглу пошту. Било је ту: дневних новина, дипломатске коресподенције, неколико обавештења из двора и управе града, позив на свечану вечеру поводом годишњице краљичиног коњичког пука, два рачуна за трошкове канцеларије, и једно обично писмо. Обичан коверат, адресиран лично на њега, а на страни пошиљаоца, писало је само : Паланка. Мрзео је којекаква анонимна писма, која су у гомилама стизала у дом владе. Углавном комшиска тужакања о којечему, на ово, те ово ил оно, безначајна сеоска посла. Већ је одавно наредио свом секретару да му таква писма не доставља, само би губио време исчитавајући их. Ипак отворио је пристигло писмо, и почео да га чита. Док га је читао, осећао је како му се грло стеже, а прсти којима је држао писмо коче и хладе. Када је коначно прочитао целу садржину писма, није се померао, неколико минута седео је непокретно и немо гледао у хатрију пред собом. А онда је скочио са столице, одгурнувши је од себе, тако да је пала иза њега, правећи буку. Хтедећи да позове свог секретара, неконтролисано се продерао:

–       Милане !!!

Чувши тресак столице, а затим и вику свог шефа, Милан је готово одмах улетео у канцеларију првог министра. Осетио је страх да се старцу није нешто десило. Било му је лакше кад је видео да старац стоји, а да је само столица пала.

–       Изволите господине Никола. – обрати се секретар.

–       Милане када је стигла ова пошта? – упита старац, придржавајући се руком за ивицу стола.

–       Десетак минута пре Вас.

–       Да ли сте прегледали пошту?

–       Да господине, остало је још пар писамо, која сам упутио кабинетима других министара. Разне притужбе и молбе, хвалисања за класу и напредовање унутар служби… знате већ…  Ако желите могу затражити да вам их доставе, али знам да Ви обично не волите да губите време са тим стварима.

–       А одкуд онда ово писмо? – запита старац дрхтавим гласом, показујући погледом на писмо које је до мало пре читао…

–       Опростите, ако сте добили неко анонимно писмо, сигурно ми се затурило између „Политике“ и „Правде“. Одмах ћу га склонити. – кренуо је ка столу да узме писмо.

–       Стани. – зауставио га је старац.

–       Ти дакле ниси видео ово писмо?

–       Нисам господине Никола.

–       Ниси га ни прочитао?

–       Не, господине Никола сада га видим први пут.

–       Одлично… Ко је још могао да види ово писмо?

–       Па сем поштара нико, у ваш кабинет од јутрос нико није долази.

Старац је стојао и размишљао, сво време посматрајући свог секретара, док му је секретар враћао столицу на своје место.

–       Милане слушај ме добро. – коначно прозбори старац – однећеш ово писмо лично краљу. Не одвајај се од писма, и постарај се да будеш поред краља док га буде читао. Пре тога, ја ћу да запечатим писмо, а ти ми за то време донеси ракију…

Секретар је одлично знао да господин Никола не пије, поготово не ракију и поготово не на радном месту. И зато га је запитао:

–       Да ли сте добро господине?

–       Милане, рекох ти да ми донесеш ракији. – одговори старац.

Када се Милан вратио у кабинет са бокалчићем ракије и чашицом, писмо је већ било запечаћено црвеним воском и личним грбом господина Николе. Старац затим узе чашицу са ракијом и једним потезом руке и главе испразни чашицу, а затим пружи писмо свом секретару.

–       Предаћеш га лично краљу, никоме другоме. Узећеш моје кочије, да би што пре стигао на двор. И запамти главом ми одговараш за то писмо.

Када је Милан са писмом изашао из кабинета, старац се лагано спусти на своју столицу, и загњури лице у своје руке, више га ништа није болелео, нити је осећао умор, сада га је морио страх…

У радном салону двора, Милан је чекао младог краља. Салон богато опремљен гарнитуром за седење, само је донекле обликом подсећао на старе отоманске диване, док је намештај пратио најмодернију моду Европе. По личној жељи краљице намештај је донешен из Париза. У овом салону су се најчешће одвијали дипломатски пријеми и разговори, као и радни састанци његовог височанства са себи најближим сарадницима.

Чекајући младог краља, Милана је полако почело да обузима нестрпљење, али и немир, како због хитности и важности коју му је наредио његов стари шеф, али још више што сам није знао садржину писма… Коначно на вратима салона се појави краљ Србије.

–       Да чујем шта је то Пашићу толико хитно, кад ми Вас је послао да ме прекидате, и то баш данас. Зна ли он да ја у кабинету имам уваженог госта из Русије, личног царевог изасланика. Схвата ли Пашић ваћност мог госта, кад је сад нашао да ме прекида. Гост је ту да самном уговори посету руског императора. Император лично намерава да обиђе братске православне земље. Том посетом, би смо склонили шапе нашег северног суседа са нас, ако не трајно, али бар на неко време би смо их смирили, и могли би смо да предахнемо. Управо покушавам да убедим императоровог изаславника да у Нишу организујемо састанак императора и наших суседних краљевића. Схвата ли Пашић шта ће Србија тиме добити.

Милан је примећивао видну узбуђеност на младом краљу, готово да му је једва полазило за руком да не скаче од среће. Због прилике која му се пружа, краљ је био веома радостан, што је било реткост за њега.

–       Добро, реците ми Милане, зашто вас је Пашић послао?

–       Послао ме је да бих Вам предао ово писмо. Строго ми је наредио да будем у вашој близини док га будете читали. – Милан пружи писмо краљу, а овај поче да загледа писмо, примећујући да је оно већ отварано, а затим поново печатирано.

–       Писмо је стигло јутрос за господина Николу, он га је прочитао, а затим опет печатирао, и упутио Вама. – појасни Милан.

–       Дакле Милане, Ви не знате садржину писма?

–       Незнам, ваше височанство.

–       Па хајде онда да видимо, какву то пошту добија господин Пашић, кад је мени прослеђује.

Краљ, затим преломи печат, и извади хартије из коверте. Милан је могао да примети како његово височанство губи оно радосно усхићење са свог лица, и како постаје готово бесан, док чита предато му писмо. Када је коначно завршио са читањем, нагло је прострелио Милана погледом. Погледом пуним мржње и љутње, због чега Пашићев секретар учини један корак у назад.

–       Шта је ово Милане?

–       Ваше височанство, ја не знам садржину писма…

–       Шта је ово? … још једном запита бесно краљ, а затим нервозно поче да шета по салону, посматрајући намештај у салону, поглед му паде на стаклену витрину у којој се налазио кристални сет који је његов отац добио на поклон од неког азиског дипломате. У том тренутку у краљевим очима могла се препознати јасна жеља да поразбија те кристале. Коначно краљ је зажмурио, и мало се смирио.

–       Добро, и шта Вам је Пашић рекао за ово?

–       Ништа више ваше височанство, али био је видно узнемирен, готово уплашен. – одговори Милан.

–       Како сте дошли на двор?

–       Кочијама првог министра…

–       Она су још пред двором?

–       Да, ваше височанство.

–       Онда крећемо.

–       Али, ваше висоанство, није ред да се Ви…

–       Милане, немам времан, морао бих да чекам кочијаша пола сата док упрегне моја кола. Крећемо !!!

У кабинету првог министра, старац је седео за својим масивним столом, поглед иако усмерен ка изгравираном прибору за писање био је далек, изгубљен, а бокалчић у ком је била ракија био је празан. Тргнуо се тек кад је зачуо кораке који се приближавају његовим вратима. У кабинет уђоше краљ и секретар првог министра.

–       Ваше височанство… – обрати се старац када је угледао посетиоце.

–       Чика Никола, шта је ово ? – запита краљ показујући на писмо.

–       Не знам височанство… овај… мене је то затекло јутрос на столу…

–       Шта да чинимо чика Никола? Побогу чика Никола?

–       Можда би смо требали дати писмо министру војном… овај… можда се он боље разуме у те ствари, комадант је војске…

Милан је посматрао како краљ, сузбија свој бес, из поштовања према старцу, а са лица свог шефа јасно је читао страх. Коначно краљ, прекиде тишину.

–       У праву сте чика Никола, дајте восак да запечатим писмо. Милане однећеш сместа ово писмо министру војном. Буди крај њега док га буде читао.

–       Ако дозволите височанство, господине Никола, где да потражим министра војног?

–       У ово време је код куће на ручку, крени одмах док није кренуо у гарнизон гарде… – одговори старац, изазивајући дивљење код Милана, јер је старац увек знао где и шта му раде министри и битни људи у држави.

–       Разумем господине Никола… – рече секретар и крене.

Док се возио кочијом ка кући министра војног, некаква чудна хладноћа и језа пролазила је Милану кроз кичму. Лоше слутње су га бринуле. Иако се магла већ одавно подигла, секретару је било изузетно хладно.

Ускоро министар војни прими Пашићевог секретара у својој топлој соби. Министар је на себи имао лаку летњу одећу, а соба је била загрејана великом поћком, у којој се чуло пуцкетање цепаница које су гореле. Министар је био веома расположен.

–       О госн Милане, откуд Вас?… Знам знам Баја Вас шаље? Реците о чему се ради? Па побогу госн Милане, раскомотите се, опростите ако је овде претопло, али моја госпођа је у блаженом стању, па јој је зима, и онда морамо и кад не треба да грејемо у целој кући… Шта ћете, неко само њој буде топло, а ја ћу већ некако лако, кад сам издржао Бугаре, и Турке, лако ћу ја са топлотом. – шаљиво се запричо комадант српске војске.

Коначно министар војни узе писмо, и поче да га чита. А затим озбиљно погледа Милана:

–       Ово је нека шала? Шта је ово?

Милан затим исприча министру све што је знао о писму, и како су га Пашић и краљ, послали са писмом код њега, те да га чекају, у кабинету првог министра, да чују шта о писму мисли министар војни.

–       Дакле, њих двојица чекају, шта ћу ја да урадим?

–       Да. – одговори Милан, а затим би затечен јер је министар почео гласно да се смеје. Те затим приђе пећки, отвори вратанца на њој, и убаци писмо у ватру. Потом лаким кораком дође до затеченог Милана, потапша га рођачки по леђима, и рече:

–       Пренеси ти мој госн Милане, његовом височанству и госн Баји да је са писмом све сређено… – рече министар војни. – Богами остарео је мој Баја… – Додаде за себе министар.