Posts Tagged ‘Goran Curcic’

Бермет

Posted: January 26, 2014 in Pesme - Poems
Tags: , , ,

Бермет

Од тада више

не пијем бермет.

Превише слатко,

превише страсно.

 .

Ако се не пази

са ким се пије

удара јако,

у груди лево.

.

.

*Песма објављена у зборнику ТРИЈУНФ ПЕСМЕ И ВИНА

Где сам?

Posted: January 12, 2014 in Pesme - Poems
Tags: , , , ,

Где сам?

.

Вечерас нисам тамо,

мада ме неко можда и нађе.

Тад нек ми јави,

да не лутам.

Ако ме види,

ту где ме нема.

Pismo

Posted: October 28, 2013 in Price - Stories
Tags: , , , , , , , ,

ПИСМО

 

 

Осећао је да га године сустижу, нарочито су му тешко падала ова хладна магловита јутра у позну јесен. Магла га је гушила, икао то није желео никоме да призна. Морао је чак неколико пута да се гласно накашља у својим кочијама, док је долазио на посао у дом владе. Кочијаш би застао и упитао га дал је добро, на шта је он само одмахивао главом, и показао возачу да настави пут. Труцкање кочије по старој калдрми престонице данас му је нарочито сметало, осећао је да га сваким ударом, скоком дрвеног точка од камен, свака кошчица у телу боли. А некада је уживао у овим јутарњим вожњама од свог дома до посла, уљуљкан дрмањем кочије, удобно смештен на меканом седиштту кочије, дремао би и ослушкивао гласове престонице, која се будила. То су били дани када је био управник града, ранораниоци би га са осмехом поздрављали, а он би им немарно одмахивао руком. Наравно возио би се у отвореним колима, само би по киши навлачио покривач преко кочије, али то су били сада већ давни дани. Сада је старац, брада иако сада много дужа но раније, оседела је. Сада је председник министарског савета, први министар, младе краљевине, која се бори са великим неманима. Такође је и министар ванских дела, „стари лисац“ називали су га посланици оних земаља које краљевини нису наклоњене. Осећао је да му је потребан мир, топла бања, угодни базен, и чаша рујног вина из рајачких пимница, баш из оног највећег бурета његовог рођака Сретена. Али времена за одмор није било, држава га је чекала. А над државом надвили су се сиви, тешки, злослутни облаци облаци. Више но ишта старац је желео мир, али је знао да на њега нема право, он је глава, и прво после краља.

Крај врата је одложио свој верни штап, он му је помого да се попне степеницама, које су водиле до његове канцеларије. Сео је за свој велики тешки сто. Јутрос му је сто више но икада деловао превише китњасто украшен барокном резбаријом, то га је додатно нервирало. Као по неком устаљеном ритуалу неразмишљајући прошао је рукама кроз своју дугу браду, а затим погледао на хрпу поште које је лежала пред њим на столу. Дакле опет је закаснио, чим је пошта стигла пре њега, некада му се то није дешавало, а сада је то постало већ свакодневица. Почео је да прегледа пристиглу пошту. Било је ту: дневних новина, дипломатске коресподенције, неколико обавештења из двора и управе града, позив на свечану вечеру поводом годишњице краљичиног коњичког пука, два рачуна за трошкове канцеларије, и једно обично писмо. Обичан коверат, адресиран лично на њега, а на страни пошиљаоца, писало је само : Паланка. Мрзео је којекаква анонимна писма, која су у гомилама стизала у дом владе. Углавном комшиска тужакања о којечему, на ово, те ово ил оно, безначајна сеоска посла. Већ је одавно наредио свом секретару да му таква писма не доставља, само би губио време исчитавајући их. Ипак отворио је пристигло писмо, и почео да га чита. Док га је читао, осећао је како му се грло стеже, а прсти којима је држао писмо коче и хладе. Када је коначно прочитао целу садржину писма, није се померао, неколико минута седео је непокретно и немо гледао у хатрију пред собом. А онда је скочио са столице, одгурнувши је од себе, тако да је пала иза њега, правећи буку. Хтедећи да позове свог секретара, неконтролисано се продерао:

–       Милане !!!

Чувши тресак столице, а затим и вику свог шефа, Милан је готово одмах улетео у канцеларију првог министра. Осетио је страх да се старцу није нешто десило. Било му је лакше кад је видео да старац стоји, а да је само столица пала.

–       Изволите господине Никола. – обрати се секретар.

–       Милане када је стигла ова пошта? – упита старац, придржавајући се руком за ивицу стола.

–       Десетак минута пре Вас.

–       Да ли сте прегледали пошту?

–       Да господине, остало је још пар писамо, која сам упутио кабинетима других министара. Разне притужбе и молбе, хвалисања за класу и напредовање унутар служби… знате већ…  Ако желите могу затражити да вам их доставе, али знам да Ви обично не волите да губите време са тим стварима.

–       А одкуд онда ово писмо? – запита старац дрхтавим гласом, показујући погледом на писмо које је до мало пре читао…

–       Опростите, ако сте добили неко анонимно писмо, сигурно ми се затурило између „Политике“ и „Правде“. Одмах ћу га склонити. – кренуо је ка столу да узме писмо.

–       Стани. – зауставио га је старац.

–       Ти дакле ниси видео ово писмо?

–       Нисам господине Никола.

–       Ниси га ни прочитао?

–       Не, господине Никола сада га видим први пут.

–       Одлично… Ко је још могао да види ово писмо?

–       Па сем поштара нико, у ваш кабинет од јутрос нико није долази.

Старац је стојао и размишљао, сво време посматрајући свог секретара, док му је секретар враћао столицу на своје место.

–       Милане слушај ме добро. – коначно прозбори старац – однећеш ово писмо лично краљу. Не одвајај се од писма, и постарај се да будеш поред краља док га буде читао. Пре тога, ја ћу да запечатим писмо, а ти ми за то време донеси ракију…

Секретар је одлично знао да господин Никола не пије, поготово не ракију и поготово не на радном месту. И зато га је запитао:

–       Да ли сте добро господине?

–       Милане, рекох ти да ми донесеш ракији. – одговори старац.

Када се Милан вратио у кабинет са бокалчићем ракије и чашицом, писмо је већ било запечаћено црвеним воском и личним грбом господина Николе. Старац затим узе чашицу са ракијом и једним потезом руке и главе испразни чашицу, а затим пружи писмо свом секретару.

–       Предаћеш га лично краљу, никоме другоме. Узећеш моје кочије, да би што пре стигао на двор. И запамти главом ми одговараш за то писмо.

Када је Милан са писмом изашао из кабинета, старац се лагано спусти на своју столицу, и загњури лице у своје руке, више га ништа није болелео, нити је осећао умор, сада га је морио страх…

У радном салону двора, Милан је чекао младог краља. Салон богато опремљен гарнитуром за седење, само је донекле обликом подсећао на старе отоманске диване, док је намештај пратио најмодернију моду Европе. По личној жељи краљице намештај је донешен из Париза. У овом салону су се најчешће одвијали дипломатски пријеми и разговори, као и радни састанци његовог височанства са себи најближим сарадницима.

Чекајући младог краља, Милана је полако почело да обузима нестрпљење, али и немир, како због хитности и важности коју му је наредио његов стари шеф, али још више што сам није знао садржину писма… Коначно на вратима салона се појави краљ Србије.

–       Да чујем шта је то Пашићу толико хитно, кад ми Вас је послао да ме прекидате, и то баш данас. Зна ли он да ја у кабинету имам уваженог госта из Русије, личног царевог изасланика. Схвата ли Пашић ваћност мог госта, кад је сад нашао да ме прекида. Гост је ту да самном уговори посету руског императора. Император лично намерава да обиђе братске православне земље. Том посетом, би смо склонили шапе нашег северног суседа са нас, ако не трајно, али бар на неко време би смо их смирили, и могли би смо да предахнемо. Управо покушавам да убедим императоровог изаславника да у Нишу организујемо састанак императора и наших суседних краљевића. Схвата ли Пашић шта ће Србија тиме добити.

Милан је примећивао видну узбуђеност на младом краљу, готово да му је једва полазило за руком да не скаче од среће. Због прилике која му се пружа, краљ је био веома радостан, што је било реткост за њега.

–       Добро, реците ми Милане, зашто вас је Пашић послао?

–       Послао ме је да бих Вам предао ово писмо. Строго ми је наредио да будем у вашој близини док га будете читали. – Милан пружи писмо краљу, а овај поче да загледа писмо, примећујући да је оно већ отварано, а затим поново печатирано.

–       Писмо је стигло јутрос за господина Николу, он га је прочитао, а затим опет печатирао, и упутио Вама. – појасни Милан.

–       Дакле Милане, Ви не знате садржину писма?

–       Незнам, ваше височанство.

–       Па хајде онда да видимо, какву то пошту добија господин Пашић, кад је мени прослеђује.

Краљ, затим преломи печат, и извади хартије из коверте. Милан је могао да примети како његово височанство губи оно радосно усхићење са свог лица, и како постаје готово бесан, док чита предато му писмо. Када је коначно завршио са читањем, нагло је прострелио Милана погледом. Погледом пуним мржње и љутње, због чега Пашићев секретар учини један корак у назад.

–       Шта је ово Милане?

–       Ваше височанство, ја не знам садржину писма…

–       Шта је ово? … још једном запита бесно краљ, а затим нервозно поче да шета по салону, посматрајући намештај у салону, поглед му паде на стаклену витрину у којој се налазио кристални сет који је његов отац добио на поклон од неког азиског дипломате. У том тренутку у краљевим очима могла се препознати јасна жеља да поразбија те кристале. Коначно краљ је зажмурио, и мало се смирио.

–       Добро, и шта Вам је Пашић рекао за ово?

–       Ништа више ваше височанство, али био је видно узнемирен, готово уплашен. – одговори Милан.

–       Како сте дошли на двор?

–       Кочијама првог министра…

–       Она су још пред двором?

–       Да, ваше височанство.

–       Онда крећемо.

–       Али, ваше висоанство, није ред да се Ви…

–       Милане, немам времан, морао бих да чекам кочијаша пола сата док упрегне моја кола. Крећемо !!!

У кабинету првог министра, старац је седео за својим масивним столом, поглед иако усмерен ка изгравираном прибору за писање био је далек, изгубљен, а бокалчић у ком је била ракија био је празан. Тргнуо се тек кад је зачуо кораке који се приближавају његовим вратима. У кабинет уђоше краљ и секретар првог министра.

–       Ваше височанство… – обрати се старац када је угледао посетиоце.

–       Чика Никола, шта је ово ? – запита краљ показујући на писмо.

–       Не знам височанство… овај… мене је то затекло јутрос на столу…

–       Шта да чинимо чика Никола? Побогу чика Никола?

–       Можда би смо требали дати писмо министру војном… овај… можда се он боље разуме у те ствари, комадант је војске…

Милан је посматрао како краљ, сузбија свој бес, из поштовања према старцу, а са лица свог шефа јасно је читао страх. Коначно краљ, прекиде тишину.

–       У праву сте чика Никола, дајте восак да запечатим писмо. Милане однећеш сместа ово писмо министру војном. Буди крај њега док га буде читао.

–       Ако дозволите височанство, господине Никола, где да потражим министра војног?

–       У ово време је код куће на ручку, крени одмах док није кренуо у гарнизон гарде… – одговори старац, изазивајући дивљење код Милана, јер је старац увек знао где и шта му раде министри и битни људи у држави.

–       Разумем господине Никола… – рече секретар и крене.

Док се возио кочијом ка кући министра војног, некаква чудна хладноћа и језа пролазила је Милану кроз кичму. Лоше слутње су га бринуле. Иако се магла већ одавно подигла, секретару је било изузетно хладно.

Ускоро министар војни прими Пашићевог секретара у својој топлој соби. Министар је на себи имао лаку летњу одећу, а соба је била загрејана великом поћком, у којој се чуло пуцкетање цепаница које су гореле. Министар је био веома расположен.

–       О госн Милане, откуд Вас?… Знам знам Баја Вас шаље? Реците о чему се ради? Па побогу госн Милане, раскомотите се, опростите ако је овде претопло, али моја госпођа је у блаженом стању, па јој је зима, и онда морамо и кад не треба да грејемо у целој кући… Шта ћете, неко само њој буде топло, а ја ћу већ некако лако, кад сам издржао Бугаре, и Турке, лако ћу ја са топлотом. – шаљиво се запричо комадант српске војске.

Коначно министар војни узе писмо, и поче да га чита. А затим озбиљно погледа Милана:

–       Ово је нека шала? Шта је ово?

Милан затим исприча министру све што је знао о писму, и како су га Пашић и краљ, послали са писмом код њега, те да га чекају, у кабинету првог министра, да чују шта о писму мисли министар војни.

–       Дакле, њих двојица чекају, шта ћу ја да урадим?

–       Да. – одговори Милан, а затим би затечен јер је министар почео гласно да се смеје. Те затим приђе пећки, отвори вратанца на њој, и убаци писмо у ватру. Потом лаким кораком дође до затеченог Милана, потапша га рођачки по леђима, и рече:

–       Пренеси ти мој госн Милане, његовом височанству и госн Баји да је са писмом све сређено… – рече министар војни. – Богами остарео је мој Баја… – Додаде за себе министар.

 

 

Poslednji gutljaj vina

Posted: March 10, 2013 in Price - Stories
Tags: , ,

ПОСЛЕДЊИ ГУТЉАЈ ВИНА

 

Посматраш вино, сатима, гледаш рујни одсјај светлости на ободу црвене течности, бoје крви, боје нечистих усана, које желиш, o којима машташ, можда осећас страх да ако отпијеш тај један последњи гутљај те тајанствености да ће све нестати, да ће нестати илузија црвне светлости, топлине, сенка свеће које се поигравају на ивици чаше, због твог немирног даха…. Посматраш вино, осећаш његову киселост, сласт, као угриз страсног пољубца, желиш га испити, али желиш да траје, да његов укус, мирис не исчезне када га будеш изручио у своје чељусти. Његов ти мирис мами ноздрве, зове те, опијa, осећаш га као танак сан који се увлачи под твој јастук, зове те да га испијеш…. Желиш да траје….


Забава за градитеље

 

–       Поштовање

–       Поштовање

–       Драго ми је да Вас видим.

–       Такође

–       Заиста је дуго прошло. Како сте?

–       Одлично. Ви?

–       Задовољан сам, увек може боље, али ипак задовољан сам. Откуд Вас на овој забави? Помислио сам да нас избегавата. Заиста, нисте били скоро на нашим забавам.

–       Радим. Обавезе. Посао. Не стижем.

–       А да, да чуо сам. Прича сте да сте постали прави мајстор. Постижете изванредне резултате.

–       Трудим се, хвала. Иако уживам у послу, заиста нема времан ни за што друго.

–       Разумем, али опет могли би чешће да долазите на наша окупљања. Ја увек успем да дођем на ове забаве. Чак сам често и организатор.

–       Честитам вам, али заиста сам посвећен послу. Надам се да се нико не љути што ме чешће не виђате.

–       Никако, никако. Разумемо вас…. Па реците ми како напредује посао. Узгој веначних планина.

–       Да, веначне планине. Дивно. Уживам, али морам да будем увек уз њих. Све морам да држим под контролом. Имам проблем са вулканизмом, уме често да буде прејак, и зато морам да будем присутан.

–       Да, чуо сам, уме гадно да оштети планине, ако измакне контроли. Помаже ли глацијација. Ако се не варам у литератури стоји да она може да спречи и одагна вулканизам.

–       Ма, не. То су глупости. Проблем је што стручњаци који пишу теорије немају ни дан праксе, никад стварно нису узгајали веначне планине, не схватају колико је то посла, детаља, не сме се ништа препустити случају. Пинепланизам увек прети.

–       Да, да. Верујем Вам. Али видим да сте ви ипак задовољни.

–       Да, наравно. Посао ме заиста испуњава. Како Ви успевате увек да стигнете на посао. Све обављате на време?

–       Одабрао сам узгој звезданих пега, ако све урадим прецизно и контролисано, узгој пега постаје цикличан, може да се контролишу периоди. Наравно изискује пуно посла на почетку, прирпема магнетних поља, подешавање структуре звезде, али зато после имам доста слободног времена. И наравно као круна свега, протуберанце су изванредне кад је интезивна сезона. Те тренутке не бих пропустио ни за какву забаву.

–       Драго ми је да и Ви уживате у послу.

–       Реците ми користите ли воду у раду.

–       Не. Заправо јесам у почетку, али је ужасно компликовано радити са њом. Прво морам да подесим одговарајућу гравитацију да ми се не би изгубила у космосу, а онда температуру, па стално контролисати циклус кружења. Нестабилна је и не прихватљива. Знате ја сам доста детаљан, и можда превише педантан, па зато не волим да радим са водом. Мој брат се усавршио за њу.

–       А, да Ваш брат. За разлику од Вас њега редовно виђам по овим забавама. Како му све полази за руком, ако се бави тако нестабилним послом као што је вода.

–       Брат ми је, али траљав је. Ја можда превише ситничарим, али он превише себи допушта. Јако је хаљкав у раду. У стању је да у сред пороцеса одлута не неко време, и кад се врати вода неконтролисано набуја или нестане, а онда мора све из почетка. Али, да зато не пропушта ни једну забаву.

–       Сигурно је и сада овде.

–       Да ту је негде, потражите га, Биће му драго да Вас види.

–       Свакако хоћу, хоћу. Знате мораћу доћи до Вас. Чуо сам да правите чаролије од планина, јако ме интересује да видим ваш рад.

–       Наравно дођите. И ја бих волео да дођем до Вас, желео бих да видим најинтезивнје протуберанце, само јако мало времена имам.

–       Овако ћемо. Кад будем имао следећи мирни период посетићу Вас, али затим Ви морате доћи код мене. А Вашег брата ћемо задуђити да поведе рачуна о Вашм раду.

–       Слажем се, само без уплитања мог брата, бојим се да би направио више штете него користи.

–       Договорено, и запамтите обећали сте да ћете ме посетити.

–       Наравно.

–       Пријатно Вам желим. Идем да потрађим вашег брата.

–       Пријатно.

О књизи „Потомство“ Горана Ћурчића

Можда није случајност што је аутор ове књиге рођен „орвеловске“ 1984. И он, попут Орвела, маестрално конструише једну сасвим уверљиву будућност, износећи проницљива предвиђања о политичком уређењу не само читаве планете, већ и Сунчевог система, остављајући вас задивљеним и ошамућеним након читања.

Већ прва страница вас незаустављиво увлачи, попут моћног вира сачињеног од маште и пробраних речи, у свет који је Ћурчић саткао за вас:

свет пустиња окованих ледом, свет мраза који сеже до костију и бескрајних потеза белине, ничим нарушених, који пуцају пред вашим погледом, мамећи својом суровом лепотом и ужасавајући мрачним обрисима у даљини:

„Брегови леда прекривени таласима снега испод којих се налази вечито смрзнута земља, огромно пространство, сати и дани хода по савршеној белини без цвета, без травке, без било какве друге боје, само понеки траг неке поларне звери као рана на савршеној белини огромног простора.„

 

Више нисте у својој удобној фотељи. Више нисте у двадест и првом веку. Налазите се дубоко у ауторовој визији. Посматрате постројене гардисте који, шибани немилосрдним ветром, стоје сасвим непомични, чекајући да одају почаст, наликујући „савршено једнаким леденим сталагмитима“. Задивљено упијате свеопшту белину око себе. Готово осећате хладноћу тако сурову да се чини опипљивом. Дижете поглед и зурите у блиставу куполу и сложену архитектуру тврђаве Вериге.

Затим се тај свет шири. Кроз успомене капетана Владимира, истражујете дубоки свемир; упознајете војно-политичку структуру водећих земаља будућности, тако детаљно описану да ћете се у једном тренутку запитати да ли аутор тајно поседује времеплов.

У том фасцинатном свету живи галерија ликова које је Ћурчић оживео својом маштом. Они су импресивнији чак и од напредне технологије и истраживачких мисија у свемиру. Они ће вас навести да одложите све обавезе и закачите „Не узнемиравај“ натпис на врата, док не прочитате цео роман.

Упознаћете капетана Владимира, некада неустрашивог и бриљантног каријеристу, сада опхрваног страхом да ће изгубити оно нјадрагоценије у животу, због чега се свесно одрекао свега што му је живот раније био. Писац нам га представља као очајника који „непомично лежи у кревету и немо посматра плафон… Деловао је уморно, изгубљено, без наде. На његовом лицу није постојала ниједна линија радости нити воље за животом… Руке опружене уз тело, шаке испружене и положене на бели чаршав кревета.“

Упознаћете Весну, која ће вас освојити и учинити да преиспитате шта заправо сматрате дефиницијом људског бића које има право да воли и слободно живи. Владимир једном приликом примећује, док осећања према Весни полако расту:

„Схватао сам је. Она се осећала човеком, а опет је била свесна тога да је машина, да не може да изађе ван љуштуре хардвера у ком обитава.“

Писац убедљиво приказује патњу коју такав положај изазива и поставља етичко питање које ће човечанство заиста морати да постави себи у будућности: Можемо ли сматрати нешто што је створено од људског бића, што је расло и сазревало као људско биће, које осећа и мисли и способно је да воли – можемо ли заиста сматрати такво биће нечим мањим од људског?

Упознаћете и мистериозну Нину, снажну и достојанствену, чак застрашујућу, али способну да дубоко саосећа, коју тек понекад опхрвају тајне жудње за животом ослобођеним стега апсолутне дужности.

Од њих троје, чија ћете расположења, наде, страхове и жеље спознати у потпуности, до ликова са којима ћете се сусрести само краткотрајно – сви до једног остављају дојам дубине праве људске личности, у чији сте живот завирили отварањем ове књиге. И нећете моћи да је склопите док не прочитате како се њихове судбине расплићу.

Бићете сведок величанствене љубавне приче, јединствене и збуњујуће, надреалне и забрањене, никада раније испричане. А кроз ту причу провејава пишчева мисао која се јасно оцртава и заокружује дело – борите се се за своју љубав, борите се без предаха, чак и када делује да је читав свемир против вас; чак и када се чини да оно што осећате нема смисла.

Борите се за љубав и за круну сваке љубави – потомство.

Мина Танасковић, писац

Uskoro!!! “ПОТОМСТВО”

Posted: September 26, 2012 in Potomstvo
Tags:

НАЈАВА КЊИГЕ ПОТОМСТВО

 

Да ли ће потомство људске врсте престављати симбиозу машина и људи? Може ли се смрт победити коришћењем нових технологија? Колико је софтер настао на основу генетског материјала давно умрле девојчице заправо стварна особа, прихватљива од остатка човечанства? Аутор отвара ова питања кроз љубавну исповест капетана Владимира, који је жртвовао све како би стекао потомство са својом платонском драгом.

Паралелно са овом фантастичном љубавном причом, аутор открива могући гео-политички однос снага у Сунчевом систему будућности.

Probuđeni

Posted: September 18, 2012 in Price - Stories
Tags: , , , , ,

ПРОБУЂЕНИ

 

Осећај спознаје познатог, осећај будности, колико је само пута прошао кроз све ово. Свест полако почиње да се буди из сна. Свест се јавља из мрака нава, из ништавила сна. Опет се буди, опет може да бира своју јав, свој живот, своју судбину. Постаје свестан сво тела, у својим тек пробуђеним мислима он може да га обликује, дозвољено му је да бира шта ће бити. Дозвољено му је да бира број удова, њихову снагу, број чула, њихову оштрину, да бира пол, карактер, нарав, има највећу моћ избора од и једног бића икада. Помишља на звуке, на безброј тонова којих је био свестан у претходним животима-јавама, на хиљаде гласова, стотине раговора различитих језика, помишља на звуке звери у хладним ноћима, на јутарњи цвркут птица. Сећа се како је једном опијен тим цвркутом одабрао да и сам буде птица, обликова је своје тело попут прелепе рајске птице, разнобојног перја, са гласом славуја, било му је забавно када је почео да пева птичији пој, али већ после неколико дана то свакодневно понављање истих звукова му је досадило, зажелео је да пева дргачије, више није мога да бира. Када једном одабере више нема право на промене све до следећег бирања. Сигуран је више неће направит исту грешку, неће поново бити птица, иако било је прелепо летети, посматрати облаке се њихове горње стране, бити изнад њихове белине, изнад планима, река, шума, изнад људи. Бити толико близу Сунцу. Једном је полетео сувише високо, учинило му се да ће дохватити звезде, али онда га је ухвато стравичан ветар, носи га је, баца са једне стране на другу,  претећи да ће га сваког тренутка бацити на оштро стење, литице, хриди. Његово прелепо шарено тело постало је најобичније перо ношено ветром. Не, сад зна, сигуран је овај пут неће бити птица.

Сетио се ветра, сетио се како је једним био опчињен снагом великих урагана, огромних ковитлаца који чисте све пред собом, водених стубова који се подижу над морем попут неке нестварне пијавице, подижући и носећи рибе. Бити риба то га је једном фасцинирало, пловити најдубљим морима, открити нестварне пределе подводног света, и био је риба, али му је и то ускоро дојадило, недостајало ми је Сунце, Месец. Звезде, посматрао их је из воде као лоше, мутне фотографије нечега њему толико драгог, а толико далеког. Далеко њему заробљеном испод површине великог мора, океана. Не, неће бити риба, то застрашујуће искуство удаљености од звезда не би мoгао поново да преживи. Некако је више волео да удише ваздух од воде.

Чини му се да је највише пут био човек. Бити човек увек је дргачије, не постоје двоје истих људи, сви су различити. Једном је одабрао да буде вук, следећи пут лисица, и чинило му се та је то тако слично, али када одабер да буде човек и измени само мали детаљ карактера или боју очију, сваки пут буде веома веома различито. Зато је највише бирао људски облик, Сваки пут је мења, учио је на сапстевеним грешкама, покушавао је да створи што бољег човека, у чијем телу ће се што лепше осећати, у чијем ће животу уживат. Да људи су за њега били највећи изазов. Могао је да бира хоће ли бити човек или жена, та два тако различита створа, која не могу једно без другог, иако што их више посматра, и проводи време у људском телу, он постаје свестан њихове огромне разлике. Постајао је све више свесни ралике између њихових тела, њихове снаге, интелигенције, начина размишљања. Та за њега сваки пут све већа разлика имала је једини смисо у тренцима њиховг сједињавања, у тренуцима када су стварали нов живот.

Колико пута је само би војсковођа, а затим и војних. Колико је дргих људи убио у безсмисленим ратовима. Ратовима насталим јер се брани начији став, брани се нечија реч, реч која ће чим се једном искористи нестати, реч који ће нестати чим се употрбе. И сам је био мајстор реч, користо је њихову магичну моћ над великим масама, контролисао је људе вештином говора, необична моћ. А онда је покуша да ухват и складишти све те искошићене речи, и схвато да су оне безвредне трунке стварости које не потоје, толико моћне и опасне да је боље што мање да их користити. Зато је ћутао, допадало му се да ћути и немо посматра људе око себе.

Колико је пута стварао новог човека док је водио љубав у хиљадама својих живота. Осетио је страх родитељства, жељу да штити своје потомство. Осетио је жељу за жртвом. Био је владар који је желео добро својим поданицима, али то добро значило је нечију патњу. Био је радник, био је кмет, био је роб, радио је за себе, за своју заједеницу за свог власника, господара. Био је господар, робовласник који је умео да се преда сопственим задовољствима, али опет неко је патио док је он уживао.

Када је преживео хиљаде и хиљаде људских живота, почео је тек да надзире смисао човечијег живота, и није му се допало оно што се откривало пред њим. Онда је бирао живот неке животиње, неке звери, или обичног пољског миша, али га то није смиривало, ти животи су тако једнолични, исти, недостајала му је динамика, неизвесност људског постојања, и опет би бирао да буде човек.

Сада док се буди, док има право да бира схватио је да је уморан, није могао поново бити зец, нити мрав сувише је једноставно, а да буде опет човек, није ни то желео, једноставно био је уморан људских сукоба, мислим, планова, свега… А онда се сетио, одабраће овај пут нешто друго, нешто што до сада није бирао, одабраће да спава, па ако се опет пробуди, тад ће размислити шта ће бити, тада ће бирати или ће једноставно наставити да сни.

Nasleđe

Posted: August 3, 2012 in Crtice - Thoughts
Tags: , ,

Sve je to u krvi…

Trenutak

Posted: August 3, 2012 in Price - Stories
Tags: , ,

Тренутак

 

Запаљена стрела пресекла је мрачно небо изнад шуме. Био је то знак да хорде долазе, да су крочиле у шуму, и да ће ускоро бити под зидинама двора. Стражар са куле, чим је видео стрелу пожурио је у одаје да саопшти кнезу… Данима су чекали, овај напад… Данима већ чекају свој крај…. Стражар је знао, као и Кнез, као и сва војска на зидинама, да ову битку немогу добити… Било је лудо остати овде, било је улудо дати главу бранећи оно од чега је Цар диго руке, од чега су сви генерали одустали, тај мали замак био је безначајан за велико царство… зашто…  Али не није могао, није смео, да поклони то мало земље, ту безначајну шуму хордама, које су надирале, газећи све пред собом. Овде, и само ту у тој шуми једном је био срећан, искрено, чисто, једини пут у свом животу Кнез је ту осетио срећу…. Не он није могао, он није могао изневерити тај тренутак, који се никад више није поновио… Послао је жену и децу, далеко одавде, дозволио је свима који желе да оду да то учине, али он није могао отићи одавде. Зарад једног давног осмеха, он неће дозволити да хорде газе за њега свето место… Имао је још само неколико часова… Још само неколико трнутака… до битке, када ће он и његови најоданији људи, дати свој живот, због једне успомене на младост, на срећу… На љубав…. Не… Кнез не зна да ли је то била љубав…. Трун среће… Да…. Или улудо маштање младића занесеног идеалима… Ипак он зна да хоће, да мора, да  брани ту срећу, да брани онај грм иза ког је угледао њену косу како виори на ветру, у ком је чуо њен смех, онај пропланак на коме су причали, додирнули рукама… уснама… Он не би могао да живи са сазнањем да хорде газе ту траву по којима су њене ноге корачале, он мора да брани то место за њега толико свето, и ту траву у којој је била расплетена њена вилинска коса, и шум ветра који подсећа на њен смех, а капљице росе на њене мокре груди… Никад је после није видео… Тражио ју је целог живота, слао је тајне уходе широм царства, по дворовима, шумама, горама… Да нађу њу, да нађу цвет из те шуме, кроз коју мрачне чизме сада корачају… Сањао ју је толико пута, али само је први сан био стваран…  Испио је чашу рујног вина, и разбио је о хладни камен свог двора, опасао свој верни мач, и истрчао пред зидине… да чека…. осетио је у том тренутку ветар, и онај мирис…. мирис је толико дуго живео у његовим мислима, осетио је мирис њен, мирис младе траве, мирис њене коже, расплетене косе, и као да је на тренутак у даху ветра могао врхом језика да осети поново укус њених усана…. Био је сигуран да мора, да жели, да ће умрети бранећи успомену на тај давни никад заборављени тренутак….